Бранич

Страна 30

„Б Р А Н И Ч"

Број 1—6

васпитној нормалној школи. Ова ће прем е ш т а њ а, као награда или казна, благотворно утицати на душу питомаца. Свака промена освежава, а у васпитању ово је преко потребно чинити не само у оваквим домовима, него се то чини и у нормалној школи. Педагогика предлаже као васпитну меру да се према неуредном ђаку, чији је карактер већ унеколико нагрижен, употреби ово сретство, тј. да се исти премести у друго, ново место, где ће се у новим приликама. међу новим друговима, наћи збуњен тако, да ће морати многе своје ружне навике напустити. Као што је за лечење врло често једини предуслов п р омена места становања, тако је исто за морално болесно стање најближи и битни захтев: отргнуће из досадањег круга живота, што значи прекид са свима старим успоменама, сила сасвим нових утисака има да савлада затровани мисаони круг, како би се усадило ново цењење вредности, нове наклоности. И у једним и другим заводима главну улогу морају играти добро изабрана практична занимања сваке врсте. Затим треба да придође з а д р у жни моменат стварањем малих удруж е њ а у самој заводској породици. Ова разна удружења могу допринети за формирање веселог школског живота. Радост. веселост, сунчана светлост, тако да кажемо, морају владати у овим заводима ако се хоће да рачуна на трајне успехе. Од највећег је значаја овде личност управника дома за васпитање и поправку. Он је вођ, упрвитељ, „кућни отац". Он одређује дух целом васпитном дому: од његове ваљане, слободне, веселе, тактично јаке личности зависи све. Он треба да буде по струци психолог и педагог у пуном смислу речи; поред тога он мора имати љубав и самопожртвовање једног свеца, а памет и знање светског човека. Да једна таква личност продре у све, томе је потребан мален број питомаца, узан круг деце, која су њему предата на васпитање и поправку, или ако је број сувише велики. онда мора бити цепање на мање групе и преношење једног дела дужности на п ом о ћ н и к е, као што је то на пример удешено у т. зв. ,,Суровој кући" код Хамбурга, или као што је у неким француским великим малолетничким домовима, који су такође подељени због успешнијег рада у потпуно одвојене отсеке. Као што се види ми овде искл^учујемо да управник буде правно лице и бив. административни чиновник. Васпитачи морају такође бити одлични учитељи народних школа: што јача инте-

лигенција и јача спрема, то боље за васпитање дефектне деце. Како у нашој држави има довољно дипломираних слушалаца нижег течаја Више педагошке школе, то њих треба првенствено узимати за васпитаче. Али и од њих одабирати поред обзира на природну интелигенцију оне слушаоце к оји немају никакву телесну ману која би дала она повод за исмејавање код овакве дефектне деце. Желети је да васпитачи не буду млађи од 30. година старости, јер оваквој деци импонирају старији наставници. За надзорнике — „цензоре" узимати нежењене учитеље основних школа, а никако бив. подофицире или жандарме, пошто и они врше васпитачку дужност. Од казни које се примењују по страним заводима још су увек у дискусији одузимање хране и телесна казна. Одузимање хране у доба кад се млад човек развија, расте и формира свој темпераменат, може имати рђавих последица и и није за препоруку, премда се ова казна, на жалост, употребљава и по интернатима нормалних школа. Што се тиче телесних к а з н и, Педагогика нормалне деце одбацује с гнушањем „батине", премда телесна казна налази још примене у народној и средњој школи у изванредним приликама. Ни породично васпитање у пракси није без употребе батина, и ако такав поступак осуђује Педагогика. Али употреба батине у оваквим дефектним школама можда неће бити искључена. Овде постоје озбиљна размишљања и размимоилажења међу теоретичарима Казненога права и педагога: прв и допуштају под условом и у изванредним приликама и ово сретство; док п е д аг о з и сматрају употребу казне к а о с л о м васпитања и збрињавања, јер Педагогика увек наглашава да човек за етичко добро не сме бити спољно присиљен, већ треба сваки поступак да дође из властите иниц и ј а т и в е. Проф. Киш допушта телесну казну условно, али не за сву децу и све малолетнике, него за по неку и за извесне погрешке, за погрешке обичаја и одсуства морала. У оваквим приликама телесна казна нема шта да деградира. Он мисли чак шта више да се. о б ј е ктивно не може бранити забрањивање телесне казне, јер по њему батина изазива код дефектне деце (нарочито јогунасте) страх и застрашивање да исту погрешку сме поновити, само ако се пази који се делови и колико туку. Допуштајући Киш употребу телесног кажњавања, захтева да треба брижљиво регулисати њену употребу. Битни принцип: не