Бранич

Страна 88

„Б Р А Н И Ч"

Врој 7—10

дужника овоме наложити откривајућу заклетву и ако ј:е на овај начин пронађе каква дужникова имовина, онда поверилац, који је већ отварање стечаја тражио, може предлог поновити без обзира на прописани за понављање предлога рок од шест месеци. На послетку треба приметити још и то, да отварање стечаја мсгу предлагати само необезбеђени повериоци (§ 70. стеч. зак.). Обезбеђени повериоци (разлучни веровници) стечајним поступањем се не обухватају

(§ 11. у в. §-а 47. ст. зак.), па природно је онда и то, да они немају право на предлагање отварања стечаја; но у колико обезбеђени поверилац учини вероватним да се неће моћи у целини измирити из предмета, на који се односи његово обезбеђење (разлучно право), он се у погледу тога вишка сматра као лични поверилац и има сва права таквога, т. ј. и право ставити предлог о отварању стечаја над дужниковом имовином. Две нужне исправке код у гаје из §~а 320 крив. зак. Драгутин Н. Ристић адвокат

Закони су прописани за све и свакога. Према томе, они треба да су јаени, одређени и недвосмислени не само за правника но и за лаика. А, међутим, није увек тако. Није увек тако ни за правника, а камо ли за лаика. А то је велика сметња за њихово правилно разумевање, па, следствено, и правилну примену. Непотребно је пак нарочито наглашавати колико од тога трпе и појединац, на кога се закон има применити, у главном, и ауторитет суда, који законе примењује, посебице, и правда уопште. Због тога, на нама правницима лежи императивна дужност да, проучавајући законе, не пређемо олако и равнодушно ни нреко једне нејасности, недоследности, двосмисленосги или аномалије законске. Ми се пред проблемом морамо зауставити, ми морамо покушати да га решимо; и да своје решење јавно саошштимо. Јер, помажући својим напорима другима, без обзира на правилност нашег закључка, обавезаћемо друге да нас помогну. А у тој узајамној помоћи лежи свакако добар део гарантије нашег професионалног успеха; и ауторитета, такође. Ово проучавање нарочито важи за ново законодавство, које се већ примењује или ће се ускоро примењивати, а има се само голи текст закона или и са по неким коментаром, али често недовољним, јер је тек инициација. После ове кратке напомене, да пређемо на нашу тему. Гони ли се због утаје из првог одељка §-а 320 К. 3. ио службеној дужности или ио предлогу ? У Кривичном Законику пролисано је које се све људске радње и кад сматрају као кривична дела. Исто тако прећутно је прописано и да се због сваког кривичног дела

гони по службеној дужности. Где то није случај, изрично је прописано противно. Тако, закон прописује, вели се у §-у 85, због којих се кривичних дела учинилац може гоеити само на предлог оштећеников. Код утаје из §-а 318, на пр., речено је, да ће се гоњење предузимати по предлогу. А то значи: нема ли предлога, нема ни гоњења. Запамтимо да је § 318 основни и општи пропис о утаји, јер је у њему дата и дрфиниција исте. Дакле, још једном: по основном, општем пропису за утају се гони само по предлогу. О утаји (и о крађи) Кривични Законик говори у глави двадесет седмој под бр. 1. Ово треба имати у виду ради узрочне везе међу истородним прописима и ради нашег даљег излагања. Да видимо сада шта се даље прописује о утаји у овој глави. § 320 прописује: Први одељак: Ко украде (§ 314 — у коме је дата и дефиниција крађе) или утаји (§ 318) ствари од мале вредности, али највише до триста динара, казниће се строгим затвором до годину дана. Други одељак: Ко ово учини из невоље, казниће се затвором до три месеца или новчано до 3.000.— динара. Трећи одељак: Затвором до три месеца или новчано до 3.000.— динара казниће се и ко украде или утаји животне намирнице или предмете животне потребе од мале вредности, а највише до 300.— динара, ради непосредне потрошње или употребе за себе или своју породицу. Последњи (шести) одељак: Гоњење за дела из другог и трећег одељка овога параграфа предузима се по предлогу. Шта значи овај последњи одељак, који управо и уноси сву пометњу у постављено питање? Као што се види, он не обухвата и дела из првог одељка овога иараграфа,