Бранич

Страна 90

„Б Р А Н И Ч"

Број 7-10

ја преступне крађе важио за све посебно предвиђене преступне крађе. Па то значи да се за покушај лакше утаје казни, док се за покушај теже утаје, напротив, не казни?! Тако је, бар према стилизацији прописа о покушају код §-а 320. Само, и овде се намеће питање: да ли је законодавац заиста хтео да то тако буде. А главно је оно што је он хтео, а не оно што би се само из стилизације једнога прописа могло закључити. Не, дакле, законодавац то није хтео, он то није могао хтети. Јер он мора бити и доследан и правичан. А ако би се остало при предњој констата-

цији, он не би био ни једно ни друго. За недоследност нема никаквих оправданих разлога. Према овоме, јасно је да се ни за какву преступиу утају не би могло казнити ако је иста осгала само у покушају. Дакле, ни за покушај утаје из §-а 320 не би се казнило. Али, и овде, овако би само требало да буде. Нажалост, за сада, ипак, за овај покушај би се морало казнити. Јер пропис је категорички императиван и без ограничења. Да се пак ова неправда исправи, законски текст нестрпљиво чека на уклањање ове недоследности из § 320 К. 3.

Проблем^саучешћа Д-р Марко С. Супић

Кривично дело може извршити једно или више лица. Први је случај, са гледишта кривичне одговорности, доста лак: извршилац се кажњава за своју инкриминисану радњу. Чим постоји кривично дело проузроковано радњом једног лица, има да се ефектуира одговарајућа казна, при чему ће се, сасвим разумљиво, претходно утврдити да ли су испуњени сви субјективни и објективни услови кажњивости. Други случај међутим задаје великих потешкоћа како са теориског тако и са практичног гледишта. Јер, за разлику од првог, овде се дело појављује као последица сарадње више лица. Самим тим намеће се врло деликатно питање система кажњавања појединих учесника у делу. Као што сама реч каже, саучешће је проузроковање извесног дела сарадњом двају или више лица. За општи појам саучешћа довољно је дакле да бар два лица својим удруженим и спојеним напорима проурокују кажњиву последицу. Ово је општа и неодређена дефиниција саучешћа која обухвата све његове типове и облике. Али треба добро разликовати опште саучешће од саучешћа у техиичком смислу. Нас у првом реду интересује ово последње али ћемо, ради потпуности, рећи коју реч и о другим типовима саучешћа. У најширем смислу речи саучешће је и кад се више лица организују у удружење чији је циљ да противправно нападају правна добра заштићена кривичним законом. Тип таквог саучешћа предв ^ћен те у §§ 98 и 161 крив. закона. По § 98 кажњи во је: оснивање каквог удружења ради убеђивања и потстрекавања других да се насилним путем уништи поредак у држави или основи сваког друштвеног џоретка;

постајање чланом таквог удружења, као и иримање помоћи од таквог удружења све ово, наравно, нод условом да су поједине радње умишљено извршене. Кажњиви су, по § 161, чланови удружења чије би уређење или циљ били противни наређењима казнених или војних закона, у колико такво удружење не прелази у теже кривично дело. Као што се види, овде закон репримира и само постојање описаних удружења: није потребно да је било покушано, било извршено које друго кривично дело. Из самог законског текста види се разлика између наређења из § 98 и оног из § 161; прво наређење погађа чланове удружења чији је циљ насилно уништење државног поретка или унештење темеља сваког друштвеног поретка. Овде се мисли на анархистичка и комунистичка удружења. Друго наређење односи се на чланове удружења мање опасних по друштвену заједницу и примењује се супсидиарно. Има и једна друга разлика између ових законских наређења: § 98 претпоставл>а потпуно и дефинитивно организовано удружење, док је, иапротив, по § 161 довољно и само удружење које није коначно организовано. Према томе за први случај услов је да постоје правила, вође и борци; у другом случају све то није потребно, јер је довољно да постоји и само удружење чије би уређење или циљ били противни наређењима казнених или војних закона. Други облик саучешћа у ширем смислу предвиђен је у §§ 96 и 138 крив. закона. По § 96 кажњиво је договарање више лица да се изврши које дело из §§ 91 — 94 к. з., ако је дело остало неизвршено. По § 138 кажњиво је договарање двају или више