Бранич

Број 7—10

,Б Р А Н И Ч"

Страна 91

лица да се изврши које злочинство, изузевши она из §§ 9!—94. У § 96 реч је о ко.мплоту за које се тражи договор више лица да изврше које велеиздајничко дело из §§ 91—94, а у § 138 о комплоту — договору двају или више лица — да се изврши које злочинство изузев она из §§ 91—94. Обе врсге комплота кажњиве су као самостална дела, иако се од њих није прешло ни на припремне радње. У § 138 каже се „два или више лица" а у § 96 „више лица". Из овог би се могло закључити да за комплот из § 96 мора постојати договор бар трију лица. Најзад, закон кажњава и лица која се удруже ради вршења злочинства, иако ова у по.једилостима још нису одређена, став II § 138. Реч је о тзв. злочиначком удружењу, банди. Ова постоји кад се два или више лица умишљено договоре да ће вршити разна, унапред неодређена злочинства. Као и код комплота, ни овде се не тражи да је баида доиста извршила које злочинство; у самој таквој организацији закон налази друштвену опасност која се мора казнити као самостално дело. По суштини својој све ове припремне радње, и да их законодавац није инкриминисао као посебна кривична дела, оне би остале, на основу § 32, ст. III., к. з., некажњиве. За нас је од нарочите важности, да се у свим овим случајевима кривична дела извршују уједињеним напорима двају или више лица, и да се свако од ових дела појављује као последица сагласне воље учесника, конкретизоване било у договору да се изврши које злочинство, било у облику криминалног удружења. Од саучешћа у техничком смислу треба разликовати и неопходно саучешће, Ово постоји код таквих кривичних дела која по својој природи нужно претпостављају садејство више лица. Таква су дела: прељуб, бигамија, педерастија, хазардне игре и др. С друге сгране има неопходног саучешћа где један саучесник није у опште кажњив. То бива кад је кривичним наређењем заштићено које правно добро само саучесника, напр. дело из § 273 к. з. За разлику од неопходног саучешћа, саучешће у техничком смислу постоји кад се сарадњом више лица изврши које кривично дело, које би такође и једно лице могло извршити. Али ни саучешће у техничком смислу речи није подједнако схваћено ни у правној науци ни у савременим законодавствима. У науци конструисане су разне теорије ради научног објашњења саучешћа. Но ма колико истих било, све се оне могу свести на две главне, основне теорије које се ме-

ђусобно у свему искључују. На једној страни је теорија акцесорности учесничких радња а на другој теорија самосталносги учесничких радња. Све остале теорије су, у мањој или већој мери, варијнтне ових теорија. Теорија акцесорности учесничких радња до недавно је владала и у науци и у законодавствима. Она учи да је кажњивост саучесника зависна од кажњивости извршиоца дела. Ако радња подстрекнутог или помогнутог учиниоца није извршена или, у случају кажњивог покушаја, бар покушана, не може бити ни говора о кажњивости подстрекача или помагача. Кажњивост саучесника условљена је дакле кажњивошћу извршиочеве радње тако да непостојање последње искључује могућност прве. Радња саучесника сама по себи некажњива је, јер она, са гледишта кривично- правног, претставља равнодушан акт. Да би радња саучесника постала кажњива, потребно је да је њихов творац њоме олакшао извршење неког туђег дела. Чим је он то заиста и постигао, солидарисао се са делом и природно је да се он мора за го учинити одговорним. Јер придружујући се делу извршиочевом саучесник га чиии својим. С друге стране, као и код извршиоца, и код саучесника иостоји тежња за извесном коришћу из дела. Према томе природно је да једнаке намере и напори воде једнакој одговорности. Но пошто је извршилац главно лице у извршењу дела, његова кажњивост меродавна је и за саучеснике. Први услов за практичну примењивост ове теорије јесте да се пронађе поуздан критериј за разликовање извршиоца од саучесника. Споран у правној науци и кад је дело извршио појединац, појам извршиоца, у случају кад је дело проузроковано садејством више лица, постаје још замршенији. Да би се утврдило ко је извршилац а ко саучесник, створене су две теорије: субјективна и објективна. Субјективна теорија даје премоћ субјективном моменту, смеру воље. Извршилац одн. саизвршилац, према њој, је онај који је сасвим или делимично учинио радњу извршења, као и онај који је само испунио један споредан услов последице, успеха, али је дело извршиочево хтео као своје, који је дакле радио ашто аис1оп.ч, иако није извршио радњу извршења. Саучесник је онај који испуни један споредан услов успеха, и који неће извршиочево дело као своје већ као туђе, који дакле ради ашто зосп. По објективној теорији меродавна је врсга поступања појединих учесника. Извршилац одн, саизвршилац је о«ај који је са-