Бранич

Страна 96

„Б Р А Н И Ч"

Број 7-10

био несумњив, ако се Ц налазио у густој гомили људи. У случају „еггог 111 ођ1ес!о" подстрекач ће одговарати за дело. А подстрекне Б-а да убије В-а. Б сусретне Г-а и мислећи у заблуди да је пред њим В убије Г-а. А ће одговарати за проузроковано дело убиства Г-а. 5) Подстрекавање мора бити стварно а не само привидно, тојест она мора заиста ићи за извршењем дела. Из овог следи да онај који истински не подстрекава на извршење дела већ само на покушај истог није кажњив; следствено, агент провокатор неће бити кажњив, осим случајева где је његовим подстрекавањем дошло до извршења кривичног дела. Но ако агент провокатор, ни поред свог највећег заузимања, није могао спречити извршење дела, биће одговоран за успех без обзира на мотив његовог подстрекавања, тојест на његову жељу да извршиоца ухвати на делу. Супротно већини страних закона, наш закон не означава и не прецизира поједине облике подстрекавања. Он се задовољио општим појмом „подстрекавања" и „навођења", остављајући судији да у сваком конкретном случају оцени да ли су употребљена сретства ^била подобна за навођење на дело. Овај пропис добар је, јер ма колико било обимно набрајање разних сретстава и начина подстрекавања, оно не може све могуће случајеве обухватити. Греше писци који у овом систему виде опасносг од судијске самовоље и повреду „врховног начела легалности деликата и казна". Ако би се усвојило овакво схватање, онда би се у име истог начела морала одузети судијама сва овлашћења која иду за тим да судија може казну према индивидуалним приликама ублажити и — у нарочито лаким случајевима — извршиоца од сваке одговорности ослободити. Циљ свих ових широких овлашћења која модерни законодавци дају судији је да се омогући што већа индивидуализација кривичних дела и казна, и да се на тај начин ублажи крути формализам који је мање или више својствен, по нужности ствари, сваком закону. Подстрекавање је свака умишљена радња која иде за тим да се код другог лица изазове одлука да учини извесно кривично дело. Према томе свака радња која је подобна да се одлука подстрекнутог оживотвори сматра се као сретство подстрекавања. То може бити: хвалење, убеђивање, претња, молба, обећања, итд. Крај ове опште одредбе о подстрекавању, било је сасвим сувишно додавати и реч „наведе", јер између речи „подстрекне" и „наведе" нема у суштини никакве разлике. То се види из самог наслова § 34 к. з., где стоји: „Под-

стрекавање и помагање" а не: „Подстрекавање, навођење и помагање". „Из дефиниције подстрекавања излази да подстрекавати може, било једно било више лица; исто тако подстрекавање се може односити на више лица под условом да је круг тих лица довољно означен. Став III § 34 к. з. говори о помагању. Ово постоји кад ко другоме умишљено помогне да учини кривично дело. Помагање обележавају ови моменти. 1) Радња помагача мора бити увек само помагање. Кад ће та радња помагача бити акт извршења а кад акт помагања? По објетивној теорији, као што је речено, помагач је онај који није ни делимично извршио радњу извршења већ је само испунио један споредан услов последице; по субјективној помагач је онај који испуњава један споредан услов успеха али дело неће као своје већ као туђе. Обе ове теорије су погрешне и једностране. Претераним наглашавањем једне стране кривичног дела руши се његово јединство. Закон изречно тражи, с једне стране, да радња помагачева буде помагање а, с друге стране, да она иде за учињењем дела, другим речима у радњи помагача морају доћи до једнаког изражаја обе стране дела, што не искључује могућност да, практично, час једна, час друга буде јаче наглашена. 2) Помагање се мора чинити било делом, физичком радњом, било саветом, интелекгуалном радњом; следствено, помагање је или физичко или интелектуално. Интелектуално помагање и подстрекавање имају у себи један идентичан моменат: обоје је психичке природе. Иначе разлика између њих огромна је; док подстрекач опредељује другог на извршење дела, изазива у њему одлуку на учињење дела, дотле помагач само ојачава већ постојећу одлуку. Подстрекавање дакле претходи одлуци за учињење дела а интелектуално помагање јој следује. 3) Помагање се мора чинити ради. извршења кривичног дела. Из авог следи да помагање мора постојати пре радње извршења дела или најдаље за време радње извршења. Свако помагање које би доцније дошло не би било помагање из § 34 к. з. већ погодовање, кажњиво у посебном делу закона као посебно дело. Тако закон кажњава, као погодовање дела из §§ 141; 143; 333. к. з. и сл. 4) Помагање се мора односити на извршење кризичног дела. Где нема кривичног дела не може бити ни кажњивог помагања. Тако не би било кажњиво помагање и подстрекавање другог на самоубиство, кад се ове радње по § 169 к. з. не би кажњавале