Бранич

Страна 76

„Б Р А Н И Ч"

Број 7—10

чинца". Њему насупрот Вулфен тврди: „Ако ћемо бити искрени, ми сви морамо признати да и интелигентни, добро васпитани човек о унутарњим мотивима који воде ка деликтима нешто зна, шта више он често о тим мотивима зна и сувише". У колико кривична дела нису плод патологије, а нормалан човек не може се у патолошке особине ни снаћи, у толико је њихова природа приступачнија и најнормалнијима између нас, у толико је полазна тачка сигурнија за све. Ландри, Халсман и келнер Мекдоналд патолошки су типови и ми мотиве њихових недела не можемо лако схватити. Али Фауст и Раскољников, Хамлет и Отело, Адлер, Абд-Ел-Крим или Рачић, кривци су друге врсте. У радњама свих њих постоје злочина дела а ми — далеко од тога да смо злочинци — њихове мотиве лакше разумемо, и у дубине њихових душа често силазимо властитим лествицама. Ретки су и преретки сретни људи који у бучном вртлогу живота нису били близу границе злочина. Мотив могу бити сви осећаји и сви инстинкти од најнижих до најплеменитијих. Колико је данас виђених јавних радника, који су терани бичем глади, били недалеко од обичне крађе, ако не ради обогаћења, а оно ради самоодржања. Колико је честитих људи борба за жену или осећај части приморало да се лате убојног оружја. Који је међу нама, који у свом животу није учинио бар једно кривично дело. Увреда спада у ред кривичних дела противу части, а част је законом заштићено идеално добро. Ко од нас ово добро других небројено пута није повредио, иако се можда никад није ни примакао опуженичкој клупи? Па кад мотиве свих људских радњи, изузев патолошких које су ипак редак изузетак, у себи носимо, кад ми сви претстављамо извесан расадник на којему подесно поднебље у датим приликама може култивисати коприве, као што цвеће култивише — кад ми сви у себи носимо анђела и ђавола, разум и инстикт — зар онда нисмо нашли сигуран критеријум за оцену радњи и мотива других лица? Будемо ли били искрени, ми морамо признати, да ћемо кроз властиту призму често схватити мотиве најтежих злочина. А сад је главно одблеске своје властите призме с једнаком снагом пустити на све објекте, које испитујемо. Буде ли тако било, онда се неће десити да се штатмпарска клевета једног интелектуалца расправља за 2 дана, дочим се пред истим судијама исто дело једног радника свршава за непун сат. Коликогод психа интелектуалца била тананија, она ипак није никад компликованија од оне једног радника.

Радње обојице имају своје мотиве, своје предисторије, које поред свих разлика поседују квалитативну сличност, и престављају једнаку загонетност за објективног посматрача. Два професора боре се о гледиште да ли је Ајнштајнова теорија реклама или истина, или да ли је процес подмлађивања утопија или стварност. Пред истим колегијумом боре се затим два радника, да ли је синдикат основан као средство у класној борби, или као јасле за ухлебије. Оба процеса могу бити антиподни, али они су слични. Шта их прави таквима? Љутски мотиви, који су увек исти, љутска немирна природа, која се у борби ствара и престаје, фаустовска сила истицања и усавршавања, која често ка свом циљу не бира средства. V. У објективној примени властитих критеријума, у стручном истраживању узрока свих појава, у тражењу човека иза свих његових дела, у испитивању услова који акције детерминишу — у томе лежи дужност позива судија и адвоката. Дужност адвоката у толико је деликатнија у колико је непосреднија. Адвокати студирају љутске мотиве и захтеве непосредно на извору, дочим судија његовим каналима силази у друштвене дубине. „Није преторово да се бави са ситницама", говорили су стари Римљани. Даиас ствар друкче стоји: судија ни једну ситницу не сме да пропусти, а адвокати су чувари тога постулата. Адвокат мора.свој предмет да аналише до ситница; он мора да проблем раздроби у атоме; да атоме опет мајсторски среди и повеже у природну целину. Адвокатима се пребацује да сваки злочин код њих нађе своју одбрану. Заиста ретки су и преретки злочини, који се не дају бранити. Сваки злочин има своје оправдање. Ломброзо је био у заблуди, јер злочинац се не рађа, већ се ствара. Околности под којима човек живи најмеродавнији су фактор за људски фатум. Колико је генија умрло у мрачним колибама, само зато што нису имали ваздуха и светлости да се развију. Колико је честитих грађана постало злочинцима, само зато што су их околности на то приморале. Зар је Толстојева Каћа у крајњој линији крива што је убила, и зар Раскољников није имао нечега човечанског, нама свима заједничког, када је себи поставио питање: ја или она. Зар би хиљаде родоскврњења биле могуће да је свако дете од малих дана имало свој засебни кревет, а зар би милиони крађа постојали да је свачија егзистенција осигурана? Зар би најзад сијасет превара,