Бранич

Број 1—2

„Б Р А Н И Ч"

Стрлна 31

муж се не може казнити. Па кад се муж не може казнити за насилну обљубу своје жене, као теже дело, онда се не може казнити ни за противприродни блуд са својом женом, као лакше дело, угрожено казном строгог затвора. Пошто се пак муж не може никако казнити, као .један саизвршилац, то се не може казнити ни жена, као други саизвршилац. У први мах ова аргументација делује сугестивно, али чим се мало боље размисли, виде јој се стаклене ноге. Пре свега, код насилне обљубе (§ 269) законодавац каже: ,,.-.ко женско лице с којим није у браку.. принуди на обљубу". Дакле, изрично речено да околност мужества искључује противправност, те због тога насилна обљуба своје жене и није кривично дело, јер јој за кривичност недостаје један од елемената нужних за постојање кривичих дела уопште. Што је законодавац околност мужества узео као основ искључења противправности код овога дела, то је свакако из сасвим оправданих разлога. Да их наведемо. Брак је једна заједница особене врсте, у којој су лични и интимни односи супруга предоминантни. Ти односи изражени су у облику реципрочих права и дужности, препуштених у главном супрузима да се о њиховом извршењу старају. Али ма колико уређење тих односа, у овом или оном смислу, зависило од захтева и увиђавности самих супруга, ипак законодавац није могао а да их и сам приватним правом не регулише макар и у општим потезима. Тако се у §-у 107 грађ. зак. прописује: „Што се год са намерењем и опредељењем брака слаже, оно све припада супружницима као права и дужности...", ла се у §-у 108 наставља: „Оба супружника дужна су љубавно међу собом и неразделно живети, дужности брачне извршивати,.." и т. д. Супрузи су дакле обавезни извршивати брачне дужнссти. А нема сумње да је једна од њихових дужности и међусобно полно општење. Па кад је то њихова дужност, то је и њихово право, чије остварење је законодавац хтео да заштити и принудним сретствима употребљеним од стране самога титулара права. Али, ако је законодавац хтео да заштити реалисање мужевљевог права на полно општење са сеојом женом чак и принудним средствима, која је овоме допустио да их према жени употреби у случају да се ова опире да драговољно изврши своју дужност као последицу мужевљевог права, он је то хтео само дотле докле се мужевљево право креће у границама захтева природног полног општења- Напротив, чим муж пређе те гранипе и захтева да са женом спшти на противприродан начин, он је већ на прагу да врши кривично дело из §-а 285 крив зак. Јер жена, удајући се за мужа, улази у брак да са овим општи само на природан начин, и у томе смислу и даје своју обавезу приликом ступања у брак, а не задовољава и његове болесне или перверзне про-