Бранич

Број 3

„Б Р А Н И Ч"

Страна 141

бити баш те, које би својим никаквом потребом не изискиваним поступцима онемогућавале правилну примену једног позитивног закона, односно ишле на руку несолидним клиентима да га изигравају. Сматрајући да се ова појава може само овако третирати, Комори је част умолити Господина Министра, да једним расписом упути све полицијске извршне власти на територији Београдског Апелационог Суда да новац наплаћен од дужника предају искључиво адвокатима ако они у име поверилаца извршење траже, а никако да исти шаљу непосредно повериоцима и тим начином лишавају адвокате могућности да наплате хонорар за свој труд, на који по закону имају право".

Поводом наплате таксе из Т. бр. 404. Зак. о таксама, коју од адвоката у Београду врши Општина београдска за истицање адвокатских табли, Комора је поново упутила следећу претставку : „Суду општине града Београда. На основу овлашћења Господина Министра финансија у решењу Бр. 12327 од 30. априла 1924. год. суд је у смислу тач. 15. Т. Бр. 404. Закона о таксама оптеретио адвокате плаћањем таксе од 500—2.000 дин. за истицање и држање адвокатских табли, јер се адвокатска табла схватила као фирма. Адвокатска табла, пре свега, није фирма у смислу Трговачког закона, нити се она за такву ни по логици ни по закону може сматрати. Па ипак, тај суд ју је третирао као фирму и разрезивао адвокатима врло велике суме на име таксе, па је чак разрезивао таксу и оним адвокатима, који таблу уопште нису ни истицали. Овде је суд свакако изашао из оквира овлашћења, које му је дао Господин Министар финансија напред поменутим својим решењем, али ово је само логичка последица неправилног гледишта, да адвокат може имати фирму. Ако се овакво схватање суда некада и могло подржавати у погледу на адвокате, који су стварно истицали своје табле, данае се оно не може одржати. Ево који је главни разлог за то: Закон о адвокатима од 17. марта 1929. год. уздигао је адвокатуру на занимање јавног поретка (§ 1.). Адвокат је, дакле, позитивним законом оглашен за јавног функционера. Као јавни функционер, адвокат не може имати фирму и решење Господина Министра финансија није могло остати на снази после ступања у живот Закона о адвокатима од 17. марта 1929. године. Дотле адвокатура није била занимање јавног поретка нити ју је икоји закон таквом сматрао. Од 17 марта 1929. године она то јесте, нема сумње, те због тога морају изгубити