Бранич

Страна 178

„Б Р А Н И Ч"

Број 4

ових теорија само формална". У истом смислу изражава се и највећи бранитељ теорије воље, XV. Нјрре1, Огепхе... У ствари, данае је изван сваког спора да увек постоји умишљај када је извршилац, предвиђајући наступање зле последице као могуће, на исто пристао. У овом његовом пристајању испољава се до очигледности и његова воља. Може се само дискутовати о интензитету воље онога који пристаје на наступање могуће зле последице али не и о постојању његове воље. По К. Ргапк-у, ор. с., с. 190, кад извршилац каже: Било то или што друго, у сваком случају радићу, — онда је његово сакривљење умишљено". ПоставЈЦа се питање, претпостављајући да је факат пристајања доказан, како ће се одредити степен могућности зле последице «оји извршилац мора знати да би његово дело могло бити умишељно. К. Ргапк, Пзгс !., каже: „Дође ли се до закључка да би извршилац при поузданом знању радио — онда постоји ситуација у којој знање домашаја радње није извршиоца склонило на радњу али га није од ње ни одвратило — умишљај дакле постоји. Дође ли се до закључка да би он радњу при сигурном знању пропустио, онда умишљаја нема". Овом формулом Ргапк је желео дати критериј за разграничење умишљаја од свесног нехата. Живановић с правом подвлачи извештаченост ове формуле називајући њен други део, критериј, „фингираним а не стварним психичким стањем", али ни Живановићево схватање умишљаја „свест о последици, без обзира на то, да ли је она предвиђена као извесна или само као внше или мање могућа", — не може се примити. Јер, док је највећа мана Ргапк-ове формуле што би се према њој морала у сваком случају иста ствар утврђивати најпре са позитивног а затим са негативног гледишта, дотле Живановићево схватање брише границу између умишљаја и свесног нехата. Мислимо да је, са практичног гледишта, најбоље узети да увек постоји условни умишљај када је извршилац, предвиђајући злу последицу као могућу, безразложно држао да ће она изостати. Ако је ипак извршилац имао разлога да верује да ће предвиђена могућа последица изостати, на пр. он ее уздао у своју срећу, умешност и сл., постојао би само свестан нехат. Ову „разложност" одн. „безразложност" треба оценити према индивидуалним особинама извршиоца и конкретним приликама датог случаја. Предњим излагањем изложена ]е, у најширим потезима, психолошка страна умишљаја. Питање је сада да ли су тиме исцрпенм еви елементи умпшљаја, тачније речено да ли крив. правни умишљај, поред овог психолошког ^елемента, нужно обухвата и један други елеменат — нормативни. У науци је питање врло спорно. Покушаћемо да у следећим редовима одговоримо на ово питање, ослањајући се при томе не само на по-