Бранич

Број 4

„Б Р А Н И Ч"

Страна \19

једине изоловане одредбе к. закона већ и на његова врховна начела. IV. Посматран сам за себе, § 21 к. з. одговара на постављенопнтање одречно. Незнање или неправилно схватање, одређује I ст. § 21, овога кривичнога законика никога не извињава. Безусловност овога законскога прописа оборена је тиме што се, по ст. II. § 16, може казна у нарочитим приликама не само ублажити него и опростити. И поред овог ублажења, ако би се питање оцењивало искључиво по § 21, морало би се признати да је начло к. закона да знање противправности није елеменат умишљаја и да, према томе, заблуда о противправности дела не искључује умишљај. Редактори Пројекта... од 1910 покушали су да образложе примљено начело. Објашњавајући своје гледиште они, Пројект..., с. 163, кажу да свест о противправности нису унели у појам умишљаја „поглавито стога, што би опасно било, ако би одржање правног поретка зависило од тога, да ли је сваки појединац знао да ли је његово дело било противправно. То је нарочито опасно код народа у коме васпитање, школа и живот још нису толико учинили да сваки буде свестан својих наравствених и правних дужности, јер се до овога не долази само објављивањем и читањем закона. Због тога се не може ни допустити да незнање закона искључује умишљај". Поред све привидне јасноће к. закона о овом питању, оно није одређено решено. На првом месту, упада у очи да }е закон „кривични закон". Из овога излази да је кривња претпоставка кривичне одговорности, другим речима да је закон санкционисао врховни принцип: „без кривње нема к. дела". Да би извршилац могао одговарати за извесно дело, оно мора бити сакривљено. Закон дефинише облике кривње — умишљај и нехат — али кривњу као њихов родни појам претпоставља. Пошто је кривња претпоставка кривичне одговорности, логично је да не може бити ни кривичног дела где ње нема. Дело учињено без кривње према томе кривично правно је равнодушан акт. К. закон нема посла са сваким људским делом већ само са оним које се сукобљава са одређеном социјалном нормом. Јер кривња, у својој суштини, није ништа друго до одређно психичко стање извршиоца из кога резултира његов погрешан суд о правно заштићеним социјалним вредностима. Сваки суд међутим обухвата у себи нужно елеменат свести и воље. Излази дакле да је кривња извршиоца кривња воље. Јер хтети нешто без свести о хотеном немогућно је. Вшс!ш§-теза о „несвесној вољи", Иогшеп 2. с. 111,. спада у царство метафизике и за право је без икаквог значајаПротивправна радња кажњива је само онда, ако је сакривљена; а сакривљена може бити само она радња која је хотена. Хтети се може само оно што се знало, слетствено, за