Бранич

Страна 180

„Б Р А Н И Ч

Број 4

сваку кривичну одговорност нужна је претпоставка: знање даје дело противправно. Јер, када би се стало на гледиште да се извршилац чини одговорним и за ону последицу коју није свесно хтео, онда би васкронула давно сахрањена теорија одговорности за успех, без обзира на кривњу извршиочеву. На овај начин, у к. праву, срушио би се појам кривње, појам на којему је међутим основан и израђен цео систем к. закона. Од две могућности једна: или је кривња претпоставка крив. одговорности или није; у првом случају, немогућно је извршиоцу импутирати и оно што није свесно хтео; у другом случају, долази се до система кажњивости који се заснива на једном другом појму — појму социјалне опасности, по коме се извршилац кажњава не зато што је дело сакривио већ што је проузроковао друштвено опасно дело. Све дотле док је законодавац за прву алтернативу, немогућно је примити логичне конзеквенције друге. Резултат: или кривња и крив. одговорност, или опасност и мере безбедности. Законодавац се одлучио за први принцип, и то се не може и несме игнорисати. Факат што је законодавац у §§ 50—60 к. з. овај систем крив. одговорности употпунио и мерама безбедности није негација кривње као основног начела, јер мере безбедности могу се применити само на она лица која су учинила опасно кризично дело, без обзира на њихову урачунљивост. Затим између појма неурачунљивости, како је одређен у § 22 к. з., и појма правне заблуде из § 21, нема сигурне границе. По §§ 22 к. з., неурачунљив је онај ,,ко није могао схватиги природу и значај свога дела или према томе схватању радити" услед извесних, у закону одређених, абнормалних душевних стања. Из ове дефиниције неурачунљивости одређује се појам урачунљивости. Урачунљивост је према томе способност схватити природу и значај дела и према томе схватању и радити. Ко то није у стању учинити, неспособан је за крив .дело. У појам урачунљивости, законодавац уноси, као и у појам кривње, обе основне душевне снаге: мишљење и вољу — интелектуални и емоционални елеменат. По Пројекту... од 1910, с. 168, под „природом" дела разуме се физичко дело, а под „значајем" његов правни карактер, т. ј. да је дело забрањено законом. Када је дакле извршилац дела, који, услед одређених абнормалних психичких стања, није могао да схвати противправност свога дела неурачунљив, поставља се питање, како ће се импутирати дело ономе чије душевно стање није такво али који, и поред тога, није свесан противправности свога дела. Абнормална психичка стања која онемогућују сазнање о противправности дела нису тако оштро, одсечно обележена да би се могло утврдити докле она стижу, јер душевни живот пун је ситних и скоро неприметних прелаза и облика.