Бранич

Страна 186

„Б Р А Н И Ч

Број 4

ту празнину у његовои сећању испунио једном погрешном претставом при којој, и поред свих објективно утврђених чињеница, тако упорно остаје. У славном роману Достојевског „Браћа Карамазовн", у коме централни проблем еачињавају односи између оца и синова и где је такође отац убијен а невини и несретни син Димитрије изведен на оптуженичку г;лупу, у судској сцеии пала је изрека, данас већ славна, да је „психологија батина са два краја". Дубока истина, — као и многе друге из дела овога великог мислиоца. И у случају Халсмана ова је истина- потврђена. Кад психолошко објашњење и теза одбране није могла бити уважена, онда је било потребно да се једно објашњење ипак нађе. II нашло се. Дао га је медицински факултет инсбрунгког Универзитета. Ово објашњење, дато после свестране оцене психичке ситуације оитуженог Халсмана, било је потпуно у духу тезе државног тужиоца и омогућило је судијама да донесу осудну пресуду. II баш ово вештачко мишљење јесте главна тачка напада и кампање о којој смо напред говорили. Инсбрушкп психијатри су у свом мишљењу изрично потврдили, да се код оитуженог може прихватити ..постојање Фројдовог едипускомплекса", Ова реч је решила у главном судбину студента Халсмана. То је испао други крај батине из Достојевскове опаске о психологији. Ова реч садржи један појам који је код нас, нема сумње, веома мало познат, а доказало се да он није био довољно добро познат ни професорима медицинског факултета у Инсбруку. То је један појам који је, према тврђењу самог његовог творца Сигмунда Фројда, „у психоаналитичком разјашњењу нервозе постао од великог значења, а који можда ништа мање није допринео за отпор према психоанализи." 2 ) Ово чудно име дато је овоме појму према грчкој гатки о Краљу Едипу, коме је судбина одредила да убије свога оца, а да своју мајку узме за жену. Он је чинио све да избегне ово тешко пророчанство, а кад је најзад сазнао да је извршио оба ова злочина он је за казну с&бе ослепио. Оофокле је ову тему обрадио у својој истовременој трагедији. Сигмунд Фројд, који сматра да ова Софоклова. трагедија садржи у себи многе психолошке истине, констатује, да она, мада је у основи једно неморално дело, јер утврђује моралну одговорност људи, а истиче божанске силе као потстрекаче злочина и немоћ људску да се од тих злочина бране, у ствари не изазива код слушалаца или гледаоца толику отпорност и одвратност, као што је то случај са психоаналитичким појмом едипускомплекса. Мора се признати да. је веома тешко отети се осећању отпорности кад се сазна суштина овога. појма. Нама није мо-

4 ) 5 ј § ш . Ргеис! — Уог1е5ипр:еп гиг Ејп1ићгип§ 1п (1је Рзусћоапа1у5е, стр. 350 и даље.