Бранич

Страна 190 „Б Р А Н И Ч" Број 4

диште са појмом едипускомплекса из психоаиализе нема ничега заједничког. Напротив, психоанализа доказује, да су непријатељски нагони ирема оцу душевне садржине које су до највеће мере забрањене, да су оне и из најудаљеније фантазије свести искључене и да су оне прогнане у душевну област које човек апсолутно није свестан. Имеђу тога и намере да се изврши једно кривично дело нема никакве узрочне везе, а иарочито када је реч о намери у кривичном смислу. То не<звесно непријатељство између ода и сина испољава се у сновима, невротичним симптомима, карактерним особинама, а никако у једном реалном убиству. Постојање овога комплекса код оптузсеног Халсмана, баш да су га они и могли установити, ништа не значи, јер он према психоанализи постоји код свакот човека, само је у области несвесног душевног живота. Кад би било друкчије постао би највећи број људи оцеубица, а психоанализа о таквим појавама нигде и ни на једном месту не говори. У својој поменутој изјави, коју је дао на позив професора Др. Купке, Сигмунд Фројд је јасно и категорички дезавуисао инсбуршке нсихијатре. Он сасвим умесно наглашава, да би се едипускомплекс са. извесним нравом могао узети у обзир у том случају, када би објективно било утврђено да је Филип Халсман убио свога оца. Па и у овом случају то би ое могло учинити не у циљу потпунијег доказа о његовој кривици, већ да би се мотивирало ово иначе несхватљиво дело. Као што сва стања која умањују или искључују свест извршиоца о последици његовог дела иду у оправдање или олакшање његове кривице, а никако да његову кривицу доказују, тако и овај феномен може да служи само за објашњење овог најнеразумљивијег од свих злочина, Да би неумесност мишљења инсбрушких ирофесора боље илустровао, -Фројд се иослужио овом познатом анегдотом. Десила се једна ирвална крађа. Један човек је као извршилац осуђен само зато, што је код њега нађен калауз. Кад је после изречене пресуде био упитан да ли има. шта. да примети, он је захтевао да буде осуђен и за браколомство, јер и за то дело он има код себе оруђе. ■XПо нашем мишљењу главна погрешка у овом кривичном нроцесу, која је изазвала, и то с правом, толико коментара па чак и осуду судства, јесте у томе, што је провоцирано давање мишљења од стране стручних психијатра, па је то мишљење и при пресуђењу узето у обзир, а свему томе није било места. Улога психијатра у кривичном процесу наступа само