Бранич

Страна 292

.В Р А Н И Ч"

Бпој 6

се једно дерогирано правило истави противу оног новог правила, које је законодавац место њега увео. Немогуће је истотолико, као шго је немогуће стари Казнени закон исгављаги противу ковог Крив. законика, који је заузео његозо место. Кад се један правник нађе пред нејасном дилемом, шга закон тражи, он поред граматичког и логичког тумачења извесних одредаба мора из читавог законског склопа, из иде.ја и система закона да извлачи на површину веровагну вољу законодавца- Ми из § 89 Закона о штампи јасно назиремо шта .је хтеа законодавац из 1925 године и та његова воља док другом не буде замењена — за нас мора бити меродавна. Ту је законодавац из целине сгарог Казненог законика издвојио низ одредаба и проширио их још 1925 год. на Закон о штампи. Условна осуда из § 65 новог Крив. законика толико је по својој суштини сродна овим из старог закона издвојеним одредбама, да би на Закон о штампи са њима и она несумњиво била проширена — само да је њену установу признавао законодавац из 1925 године. Досуђење условне осуде зависи од скупа и природе олакшавних и ублажавних околности из § 71 и 72 новог К. з. То уосталом јасно каже и јасан законски текст из друге алинеје § 65 јер при решавању о условној осуди суд нарочито узима у обзир ранији живот и владање оптуженог, његово признање. лрироду учињеног дела, олакшавне околноси под којима је оно учињено и томе слично. А то су управо околности које помиње и § 70 истог К. з- и од којих зависи степен кривичне одгозорности оптуженога. У том пропису § 70 и 65 новог К. з. садржане су олакшавне, ублажавне и отежавне околности из старог Казненог закона, дакле исте оне одредбе ко.је и чл. 39 Закона о штампи веже и за штампарске кривице. Према томе кад 6и законодавац у 1931 доносио данашњи Закон о штампи, и кад би га руководиле исте идеје из 1925 I одине он би без сваке сумње у чл. 89 унео н условну осуду, кад би за то поред јасног текста чл. 6 уводног закона уопште имао потребе. Али факат да нашем законодавству из 1925 године установа условне осуде уопште није била позната не сме и не може као фантом прогонити наше новије законодавство. Условна казна .је пре свега тековина савременог законодавства и природно је да њу стари Казнени законик од 29 марта 1860 године није ни познавао, нити могао увести, кад је није познавао чак ни законодавац из 1925 године. Условна осуда у систему једног закона из 1860 исто би толико од свог система отскакала, као што би у крду бивола са Слави.је и мочвара са Теразија отскакале данашње високе палате, луксузне лимузинф радио-апарати и електричне илуминације. Али исто тако систем данашњег савременог кривичног законодавства са сво-