Бранич

„Б Р А Н И Ч"

Број 6

оно што се тек у будућности има десити. Ево одмах и примера: одложи се рочиште, или се пак рочиште продужи неколико сати, суд ће сходно предвиђеним прописима и с обзиром на то да се такса за рочишта плаћа по сатима а за одлагања и по> сатима и дупло од тога. позвати странку да у року од 8 дана ту таксу плати. Ако се странка позиву суда не одазове — а то ће вероватно бити кад год је странка у положају тужене стране — суд ће по прописима закона писати пореској власти да наплату таксе изврши егзекутивним путем. И кад по закону адвокат носи солидарну одговорност, ништа није лакше него да се деси да надлежна пореска власт у чијем седишту је и седиштс адвоката ту таксу наплати сд њега, веморајући да се труди да проналази правога кризца. То представља несумњкво апсурд, јер је кривац за таксену кривицу унапред одређен и што му се* сваког дана и за оно што није радио и није чинио унапред нагомилава казнена такса. а сн кадкада због друге парничне стране можда није у могућности да то спречи и ако можда ради и правилно и по закону. Друго, њему се намеће одговорносг и онда кад њој у опште нема места, пошто та врста одговорности може често пута да му буде намегнута, било забуном странака, било намерно од истих. Пропис вели да свако писменосастављено уз суделовање адвоката претпоставља и солидарну одговорност адвокатову у погледу таксе. Није ли могуће ондада костур или концепат једног писмена кога адвокат преда заинтересованим странкама ради корекције и студирања оне усвоје као уредан односно прсгласе га за оригинал, потпишу га и сутра дође до одговорности за таксу што писмено није таксирано. они, било из забуне, или намерно, означе, да јетворац тога адвскат Н. Н., који ће мсжда ни крив ни дужан, а због постојећих прописа морати да таксу плати. Најзад § 39. Зак. о таксама најбоље даје потврду колико неправедне одговорности може имати адвокат и кад најсавесније отпразља свој посао. У том § 39. речено је: „да ће лице, које на недозвољен начин дође до уверења о сиромашном праву поред кривичне одговорности платити и новчану казну која износи пет пута колико редовна. И ако се претпостави да једно лице на недозвољени начин узме уверење, преда га адвокату да га у том спору заступа а у току спора констатује сенеистииитсст исправе, по § 6. који говори о јемству мораће таксу да плати адвокат ако се она од кривог лица неможе наплатити. Сзи набројани примери пружају еклатантан доказ за неоснованост оваквих одредаба те их зато несумњиво треба и мењати. По нашем схватању не може у опште бити речи о одговорности на овакав начин т. ј. за будуће кривице по закону о таксама, ово у толико пре што су ту у питању клијенти који често пута из пакости према другој парничној страни неће хтети да положе таксу или ће се пак заклањати за немаштину која ће по форми бити уредна а у ствари привидна немаштина.