Бранич

Страна 314 Б Р А Н И Ч" Број 6

јасније и логичније да суд по званичној дужности као и до сада буде позванији да штити државне интересе него једна приватна личност? Чисто фискални разлози налажу да је целисходније да то ради државни орган, т. ј. суд. Нека се претпостави да управитељ масе радећи несавесно намерно и у циљу каквих шпекулација или хотимичних злоупотреба избегне плаћање ге таксе или њен износ лажно представи. Ако то лице нема реалне имовине у довољном износу да се државна такса наплати а она често пута може представљати велику суму с обзиром на високи тарифни број држави ће та такса или један део исте при томе случају пропасти. Ако пак тај посао као и до сада ради суд држава ће несумњиво бити и боље и сигурније заштићена баш са гледишта тих фискалних разлога. Најзад констатацију о свршетку стечаја т. ј. о извршности решења доноси суд често пута и без знања браниоца — управител-а масе. И да ли је суд, пошто га је заксн о таксама ослободио те одговорности наметнувши је управитељу масе, обавезан у том случају да се обазире на го је ли такса у опште или доволјно плаћена. Сматрамо да је за то логичније да питање баш таксе и до сад и у будуће ради суд као што је и до сада било. Сз тих рлзлога, а пошто је та одредба већ у противности са стечајним законом — зак. о принудном поравнању, требало би је корегирати у смислу примедаба које су горе поменуте. 3. Добровољне судске јавне продаје предвиђа § 23. зак. о таксама. У њему се вели: „да ће се по тар. Бр. 24. наплаћивати ^/а^/о на име таксе а од висине продајне цене. Та ће се такса наплаћивати из куповне цене т. ј. њу сноси продавац. — Али каже се у чл. 23. зак. о таксама са њим солидарно одговара и лице које је на продаји ствари купило, што значи у ствари купац. Оваква одредба не значи ништа. Закон мора да прецизира тачно ко таксу плаћа. Купац начисто мора бити са тим да ли таксу плаћа он или ко друти. Његовс право одлучивања за куповину извесне ствари биће увек са извесном стрепњом да га сутра или ког другог дана не изненади та такса, коју он можда нема да плати и због које ће морати да трпи или продаје друге ствари да ту таксу плати. То ће нарочио погодити баш тај ситни сталеж (јер се у закону мисли на те мале продаје), који по тим продајама у најчешће случајеве купује можда баш најнужније потребе и који никада ако та одредба остане на снази неће моћи да се реши за куповину ове или оне ствари, јер ће живети у страху да га та такса не изненади. Погодније би било да се изрично назначи да је ту таксу дужан да плати купац заједно са куповном ценом да би тиме био у могућности да увек у напред зна шта ће га коштати једна сгвар, него изненадитн га једнога дана и са издатком за таксу или наплато.м исте и ако сн, можда с обзиром баш на то повишење којико такса износи не би ствар ни куповао. Резимирајући цело то питање одговорности истичемо да