Бранич

Страна 356

„Б Р А Н И Ч"

Број 7

ности са измењеним чл. 33. (11.) зак. о штампи, јер предвиђају супститутивну одговорност, док овај зак. пропис предвиђа заједничку одговорност, то су ови зак. прописи изрично укинути, у колико су у противности са чл. 33. Даље, кад зак. о штампи предвиђа могућност новчане осуде — чл. 40. и 88. у случају плаћања судских такса, трошкова суд. поступка, накнаде штете и новчаних казни и издавача штампара заједно са главним кривцем, који мора бити осуђен на казну лишења слободе уз новчану казну, онда се без апсурдума не може схватити и објаснити, како може условна осуда за казну лишења слободе за коју има места примени §. 65. крив. законика, према мишљењу неких правника, бити одвојена од осуде новчане, за коју не може бити условног одлагања плаћања (чл. 40.) према мишљењу свих правника, ако се не хтедне извртати смисао чл. 40. зак. о штампи. * У своме раније наведеном чланку г. Вељовић сматра условну осуду једном од најважнијих ако не најважни.јом правном новином коју нам је*донео нови крив. законик. Ми пак, поздрављајући условну осуду као неплодан коректор судских неправди не сматрамо је ништа важнијом од осталих институција новог крив. законика. Што је једна институција крив. законика новина, не треба јој прецењивати значај а још мање проширивати је и на домен који јој је забрањен. Г. Др. Вукчевић у своме чланку много је категоричнији у закључцима. Он отворено пледира за примену условне осуде и на деликте по зак. о штампи. Да ли Апелациони Судови у Загребу и Љубљани примењују условну осуду и на штампарске деликте, није нам познато, јер за то немамо доказа. Али, ако је и примењују, то никако не значи да је ово судско становиште законски исправно, пошто имамо толико доказа, да греше судови, па били нижи или виши. Много би важније било знати становиште Касационог Суда, али код неизједначеног Касационог Суда — судови у Београду, Загребу, Нозом Саду, Сарајеву и Подгорици сматрају се само као оделења једног Касаиионог Суда — може се десити, да једно оделење Касационог Суда у овој правној материји усвоји једно становиште а друго опет друго, те ни таква мишљења, као контрадпкторна, не би имала ону снагу, коју имају одлуке других јединствених Касационих Судова. Са законском аргументацијом г. Др. Вукчевића, ксјој признајемо необичну снагу и консеквентност, не слажемо се из разлога раније изнесених, пошто сматрамо, да је наше мишљење, плод чистог законског тумачења закона, без других момената, и као такво законски исправније од мишљења г. Др. Вукчевића. Ни аргуменат са аналогијом прописа који се односе на застарелост, није нас убедио. Ето с тога, што и ако се у чл. 89