Бранич

Број 7

.БРАНИЧ'

Страна 357

зак. о штампи каже, да ће се прописи о застарелости из општег дела крив. законика примењивати и на штампарске деликте, ипак је ова правна материја друкчије нормирана у зак. о штампи, те баш по сили прописа уводног закона и крив. законика, важи оно што је о застарелости речено у зак. о штампи. Наравно да нам не изгледа објашњен ни оправдан разлог, да је услед овога чл. 89. зак. о штампи престао важити, изузев једног става, Еећ на против, с погледом на нашу ранију аргументацију, он стоји непромењен. Код таквог стања ствари и с погледом на такву аргуменгацију, није никакво чудо, што је се нашло и што ће се каћи правника, који ће успешно бранити тезу противу тези г. Др. Вукчевнћа. Теза која оперише са претпоставкама и аналогијом у крив. праву, мора уступити место тези која оперише са анализом закона и њиховим стриктним тумачењем. Да ли би законодавац из 1925. год. проширио и условну осуду на штампарске деликте, да је она у то време постојала у српском каз. законику (која је можда постојала на коме од других пет казнених подручја) није нам познато нити би нас таква претпоставка довела до циља. За нас је важно само, да ту правну институцију нови крив. законик није распростро на деликте по зак. о штампи, што јасно излази из нашег ранијег разлагања, без обзира на то, што г. Вукчевић износи веома лепу слику односа условне осуде као нове институције и старог каз. законика од 1860. год. као збирке архаичних кривичноправних прописа. Међутим и за лајика је јасно, да је зак. о штампи необично строг (предвиђају се готово искључиво кумулативне казне) с тога што законодавац сматра деликте по овом закону веома озбиљним по природи њиховој, мотивима који их побуђују и по правним последицама које производе. Пре његовог доношења, за владе ранијег зак. о штампи, присуствовали смо правим штампарским скандалима који су били јавна саблазан. Од новог зак. о штампи овај тон писања је измењен, нарочито од кад су судови почели, сасвим исправно у осталом, да овај закон примењују са свом строгошћу (што није на жалост случај у последње време). Деликти по зак. о штампи нису напад на државни новац као фалсификовање новца, али су напад на част, углед, достојанство оклеветаних или увређених лица, што исто тако закон сматра кажњивим, пошто и ово добро штити од противправног напада. За једног јавног радника, који живи од јавног кредита, несумњиво је теже кад га неко оклевета или увреди, него кад му неко провали у кућу и однесе намештај. У времену у коме живимо, не само ми већ и сав остали свет, са развојем журналистике у огромним размерама, једна новинарска кампања, која садржи клевете и увреде, изазива више скандала, више поремећаја у појмовима о моралу, поштењу, части, него вест да је некаква непозната служавка уда-