Бранич

Врој 7

„Б Р А Н И Ч"

Страна ЗНЗ

неће осудити па ма колико да је супротно гледиште наметљиво празилно са гледишта опште логике, ма колико било оправдано са гледишта неког другог правног интереса и правног принципа. Судија је дакле везан, и да видимо сада како би се судија могао снаћи у нашем претпостављеном случају. Суди се на пр. за дело из §-а 366. Кз. обо дело иззршено 1928. год. и тада је било одређено у §-у 386. зак. чл. V. из 1878. год. (примера ради узет је овај закон но принципиелно ова расправа вреди и за све старе законе свих појединачних правних подручја). Судија испитујући услове за осуду чита нови закон и налази у §-у 366. Кз ... . „гоњење се предузима по предлогу." Затим у §-у 99. Кз. налази, да приватни предлог има да поднесе оштећеии у року од 3 месеца од како је за дело сазнао. Међутим приватног предлога нема, а будући да се дело догодило за важности старог закона који није тражио предлог, није га ни морало бити. Да би решио проблем судија се обраћа 1П81гитеп1;ит-и јигјк — закон — о кривичном поступку и у §-у 2. овога закона налази категоричну забрану:" где је гоњење за које кривично дело зависно од предлога оштећениковог не може се кривични поступак ни започети, док оштећеник тај предлог не стави (разуме се у законитом року по §-у 89.). Без предлога поступак се не може ни започети, дакле ни наставити, без предлога не може се уопште дискутовати о кривици и казни без предлога не може се ни одлучивати о кривици и казни. Ипак, судија мора некако окончати поступак и он тражи у закону излаза из ове ситуације па наилази на следеће §-е закона о кривичном поступку: § 208 „ суд ће одлучити да се .поступак обуставља кад нађе да за подизање оптужбе нема потребног предлога (§ 208. тачка 3.) затим § 276: „пресудом ће се оптужба одбити ако се покаже, да гоњењу нема места што нема за законо покретање поступка потребног предлога." Оба прописа се сзоде на једно: да кривични судија неће изрећи одлуку о крививи и казни, неће се уопште упуштати у испитивање питања, да ли је оптужени крив и да ли и какву казну заслужује — не може осудити. То су дакле изрична законска наређења. Ма колико претурао по> законику, ма колико анализирао прописе судија неће наћи ни једне одредбе о противном, неће наћи ни један изузетак од ових категоричких наређења. Судија може само да обустави поступак или да одбаци оптужбу, другога излаза нема. Закључак је прецизан и неизбежан. Но овај закључак је последица анализе и тумачења само новог закона, а ми имамо пред собом случај колизије два закона. Јасно је да судија мора или да обустави поступак илп да одбаци оптужбу кад примени нови закон. Али у питању је примена једног од два сукцесивна закона, дакле мора се испитати могућност да се примени стари закон и могућност да се