Бранич

Страна 334

„Б Р А Н И Ч*

Број 7

по старом закону оптужени суди и осуди без обзира на недостатак предлога. По себи се разуме да је полазно питање дали и колико стари закон може да важи. У §-у 4. закона од 16. фебруара 1930. год. којим се ставља на снагу кривични закон и закон о кривичном поступку, гласи: „када овај кривични закон ступп на снагу престају важпти сви општц кривичнп закони." Ступањем на снагу новог кривичног законика укинут је стари закон и то у целини и у свима појединачним одредбама, а како су институција приватног предлога и сва наређења која се везују на приватни предлог, предвиђена баш у овом општем казненом законику, значи да су ступањем на снагу новог кривичног законика укинута сва наређења старог законика која се тичу приватног предлога, одн. сва питања која се односе на приватан предлог решава само и искључиво нови кривични законик. Практична примена овога закључка у нашем примеру изгледа овако: Суди се за дело из §-а 366. Кз. који одговара §-у 386. старога закона, § 366. тражи предлог кога нема, а § 416. не тражи предлог. Стари закон је укинут, дакле има се применити само нови а по новом због недостатка приватног предлога поступак се може довршити или обуставним решењем или пресудом која се не упушта у питање о кривици и казни, већ одбацује оптужницу због недостатка приватног предлога. Има једјан случај када стари закон који је већ дерогиран новим законом, од случаја до случаја добије понозо обавезну снагу, када од случаја до случаја и само за конкретни случај стари закон оживи и судија је обавезан, да тај стари закон а не нови примени. То је моменат када се суди за дело извршено у време важности старога закона, а стари законјеу регулисању извесног питања блажи, блажи за оптуженога. ОваЈ опшги принцип је легализован у §-у 2. Кз. Дакле стари закон је укинут и ни на које питање не може се он применити, али ако би стари закон у неком питању био повољнији за оптуженог, онда према наређењу §-а 2. Кз. има да се примени стари закон. Одмах међутим постаје јасно, да у нашем случају одн. у нашем Примеру неће и не може бити примењен стари закон. Ако се примени нови закон, оптужени неће бити осуђен, а ако би се применио стари закон онда опгужени може бити осуђен. Блажи је дакле нови закон, а онда је изскључена примена старог закона. Излишно је размишљање, да ли је институција приватног предлога материјално правне или процесуално правне природе. Не може се избегнути тежина факта, да од два закона који су у колизији може да се примени искључиво нови закон, а по томе закону је приватни гтредлог битни процесуални правни услов. Нема дакле закона по коме би се у нашем примеру могла изрећи одлука о кривици и казни — уопште судити. Нема закона то звучи за кривичног судију као апсолутна немогућност. Још у почетку сам истакао како је противно гледиште у опште,