Бранич

6РАНИ Ч"

Страна 365

болесник болује од падавпце — треба нарочито имати и впду душевно стање падавичара. То душевно стање има извесне сталне особине а исто гако манифестује се и у повременим душевним нападима. 1) Сталне особине душевног стања епилептичара одликују' се пре свега у измени карактера: падавичар је јако надражљиве и променљиве нарави, егоистичан је, често апатичан или обрнуто пада за најмању ситницу у пролазну али ужасну и опасну љутину... а често јако тврдоглав. Осим ове измене карактера епилептичар показује и знаке извесних умних деградација. Тако на пр. код њега је врло често успорена веза мисли, тако да по неки пут по пола минута може да прође док вам епилептичар одговори на једно обично питање. Поремећаји ума могу да иду тако далеко да при учесталим нападима дође до ткзв. епилептичарског лудила, које се одликује неправилном прогресивношћу, као и лакшим враћањем у привидно нормално стање. Разуме се да горе наведени поремећаји ума не морају да буду увек. Изузетно и то само изузетно дешава се да епилептичари буду врло бистри као што је био случај са Достојевским, Наполеоном и Цезаром (чије примере наводи Фурсак у својој књизи — Психиатрија) ма да би се могло специјално код двојице нагласити у неколико извесне умне деградаци.је, због којих долазе обадвојица у познату у психиатрији групу неуравнотежених. Поред ових сталних црта душевног стања епилепгичара имамо и повремене душевне поремећаје, који су специјално за нашу тему од великог значаја. Ови повремени душевни поремећаји моту да предходе трчевитим нападима падања и јављају се у форми разних љутњи, плузија или халуцинација, или сећања на извесне раније догађаје и личности било пријатне или непријатне и непријатељске. Повремени душевни поремећаји могу и да потпуно замене типичне грчевите нападе падања и манифестују се на неколико познатих начина. Тако дешава се да епилептичар добија повремене моменталне несвестице, као неку врсту засењивања. Или добије наједанпут потпуну одсутност мисли: сви свесни душевни процеси престају да раде, а његово лице добија изглед изгубљености, са фиксираним погледом, у извесном правцу; чим овај напад прође, епилептичар продужује свој рад и своје мисли тачно где их је оставио у моменту свог напада. О свему томе незна ништа и никаково сећање нема на тај напад. Ове одсутности мисли и свести могу да се још више компликују у тако зв. фуге — т.ј. у повременим нападима, у којима епилептичар у потпуно несвесном стању напусти сво.је место и посао и лута по разним пределима, чак купује карту на станици, путује возом и долази у другу варош, немајући појма о 3