Бранич
Страна 394 ,Б Р А Н И Ч' Врој 8
као остаци конвенција имају тенденцију да временом нестану. Негда моћни дом лордова постаје после Аскитовог удара од 1911. год. све више немоћан. Ту његову немоћ потенцира неограничено право владе, да може по потреби стварати нове лорддове. А та потреба указала би се увек, кад један прогресивни доњи дом хоће, да дому лордова наметне своју вољу непосредно, а не тек након две године. Они, који верују да је дводомни сисгем гаранција мирног и рационалног развића у законодавству, старају се да на сваки начин одрже горњи дом. Присталица горњег дома има међу свим партијама, а мишљења партија су различита. Погледе конзервагиваца заступа лорд Биркенхед. 1925. г. он је предлагао да се број чланова редуцира на триста, од којих би њих -120 улазили у дом лордова као најистакнутија лица у јавној служби. Осталих 180 бирали би лордови између себе. Функције би остале исте, а лордови разуме се увек у сигурној већини над државницима и интелектуалцима. Гледиште либералне партије заступао је Асквитов кабинет 1913. године, који је у доњем дому пропао са предлогом, пре него му је овај званично и поднесен. Асквит је хтео, да дом привилегисаних лордова претвори у бесопс! Сћатђег, чији би сви чланови били бирати од народа. Радничка партија нема заједничког гледишга у питању горњег дома. Сиднеј Беб у име умерених социјалисга одбија Асквигов предлог о избору, јер поред доњег дома, који већ представља народну вољу, стварати још једно тело, које има исто право, да ту исту вољу представља на свој начин, значи остати уз најфаталнији недостатак дводомног система. Али Беб прима бесопс! Сћатћег, од 100 чланова, које би пропорционално бирао доњи дом Сћатћег оГ Соттапз између истакнутих јавних радника или радница, који нису у његовој средини. Леј Смис изражава мишљење већине Бађоиг РагГу. Он је као и сви конзервентни социјалисти против дводомног система, чији се рад, како нас пракса учи, већином састоји у кочењу социјалне динамике. ДОЊИ ДОМ Историја борбе између два дома показује, да је већином побеђивао доњи дом. Од краја XIII столећа, када се парламенат након огорчене борбе између привилегованих, поделио у два дома, па до Кромвелове епохе, између домова владао је релативан мир. Парламенат је као целина водио борбу противу апсолутизма краљева. За време од 11 година Кромвелове републике дом лордова није ни постојао. Рестаурација монархије опет га је отворила, али је од тада ривалитет између два дома постао изразитији. Тај је ривалитет јако потенциран током деветнаестог века, века либерализма.