Бранич

[

Број 8

„Б Р А Н И Ч"

Страна 395

И поред свих компромиса либерално друштво је у основи било увек противно да народ дели своје суверенство с неколико лордова, којима власт даје : не народна воља, већ њихово право рођења. Ако либерали нису успели да дом лордова замене једним сенатом, који би контролисао и по потреби успоравао радикализам доњег дома, они су ипак успели да доњем дому повере стварно право народне суверености. Данас, кад парламентарну борбу либерала преузимају гравајисти, доњи дом, искључиво доњи дом, држи у рукама судбину Велике Британије. Што доњи дом у име народа одлучи, то најзад постаје државни закон, део обимне неписане констигуциЈе Британске империје. Лордови се могу опирати, али и противу њих, одлуке народних заступника постају закони. Краљ као што смо видели и не покушава од 1707. год. да утиче на одлуке сувереног доњег дома. Данас доњи дом броји 615 посланика, бираних појединачно, у Лондону, изборним општинама и грофовијама. Од ових 492 бира Енглеска, 36 Велс, а 74 Шкотска. Ирска је бирала пре 1920. год. 105, а садашња Северна Ирска само 13 посланика. Међу ових 615, универзитети бирају 15 посланика. Универзитетски посланици су бригански спецификум. Сви они који су на једном, на пр. оксфордском универзитету добили динломе једног бечлера, мастера или доктора (изузев почасне титуле) учествују у избору два посланика тог универзитета. Значи да сви држављани са универзитетским дипломама имају два права гласа. Овај карактеристичан случај британског плуралног вотума није усамљен. И они, који у једном месту воде радњу или управљају какву професију, могу ту гласати чак и онда, кад своје гласачко право употребе у месту где стално бораве. Али ни они, као ни поседници универзитетских диплома, не могу своје гласачко право употребити више од два пута, па и ако воде више радњи у разним местима, или поседују више диплома од разних универзитета. Изборни закон од 1918. год. је очувао ова два случаја плуралног вотума, премда је његова тенденција опште и једнако право гласа. Донесен против воље дома лордова, овај закон је број британских гласача од 8,357.000 повисио на 21,392.000. Право гласа добили су сви пунолетни мушкарци, који у месту бораве 6 месеци, обављају какав посао, или ту поседују земљу, или неко друго имање, с минималним годишњим приходом од 10 фуната стерлинга. Право гласа имају такође војници и морнари под заставом. Исти закон дао је и женама право гласа, за које се деценијама жучно и устрајно борио британски женски покрет. Али док је за самоуправне изборе довољна пунолетност, за скупштинске изборе тражило се, да жена има 30 година. По-