Бранич

Врој 9

,Б Р 4 Н И Ч"

Страна 459

лину овлашћен, да у Београду код надлежног Суда протоколише фирму. Дакле при потпису менице у Београду он за ово овлашћење није могао знати, јер је ист#г дана дато у Берлину. За гим он је тим актом овлашћен само на једну радњу, а то је протоколација фирме код Суда и ништа више. Питање је сада кога обавезује ова меница: да ли фирму која тада још није постојала, и која на обвезивање никог није овластила, или потписника Сигфрида, који је без овлашћења фирму задужио пре него је добио овлашћење да фирму само код Суда протоколише, 12 дана пре него је протоколација спроведена. Прво решење Београдског Трговачког Суда гласило је: Суд је ненадлежан јер је обавеза услед застарелости изгубила своја менична преимућства и постала обична грађанска обвеза. Касациони Суд је приметио да је Суд дужан оценити: да ли је сама тражбина, која сада није више меничне, већ грађанске природе, потекла из Трговачког посла или не. Трговачки суд је ово питање оценио и нашао да је грађанске природе и сама тражбина, јер је вредност примљена у роби, а поверилац по својој професији није трговац већ лице, којему чак професија забрањује да се бави трговином. Предмет по други пут долази пред Касациони Суд који примећује: природу закљученог правног посла Суд је имао да цени према статусу тужене стране, а не тужиоца, т. ј. да ли је он за тужену страну трговачки посао или не. Последица примедбе била је та, да се Београдски Трговачки Суд огласио надлежним за решавање по траженој забрани. Забрана је удејствована на приватно.ј имовини лица К. грећег јавног члана фирме Н. Његови 6 аутомобила у вредности преко 1 милион динара узети су у попис. По његовој жалби Касациони Суд ништи решење о забрани, јер из огласа се види да су власници фирме Н. друга лица, а не Сигфрид који је фирму потписао. Према томе суд је дужан да да разлоге из којих Изводи да је Сигфрид уопште био овлашћен да акцептира спорну меницу, јер је он у огласу, о протоколацији назначен као деловођа фирме. (На дан акцептирања а то је 7 II 1925 није још било не само деловође, већ ни протоколације). Као такав на основу § 737 Г. 3. он се има сматраги као фирмин пуномоћник јер по реченом законском пропису „онај коме би се деловођство поверило, био ортак или стран, један или више њих, сматраће се као пуномоћник". По § 748 Г. 3. онај ко има право трговачку фирму погписивати, тај има и пуномоћије и може друштво обвезивати (Сигфрид међутим није никад добио ни пуномоћством ни огласом право ни потписивање ни обвезивање фирме, већ су та права задржали власници). Даље се Суд позвао на прописе § 43 Трг. Зак. и § 612 Г. 3. као и на то да фирма постоји кад надлежна комора изда одобрење за оснивање а не кад се кодСуда прогоколише.