Бранич

Број 11

„Б Р А Н И Ч"

Страна 573

за расправу ових спорова надлежни грађански судови. Он у поменутој уредби вели: а што се материјалног закона тиче, међутим, док се нарочито закон не пропише за католике у духу католичке цркве, а за лутеране у духу њихове цркве, да судови наши суде ове ствари по основима примљеним у законима оне цркве којој супрузи принадлеже...." Према овоме за расправу ових спорова неправославних хришћана надлежни су редовни грађански судови с тим, да суде но основима дотичних цркава и то све дотле док се нарочито не пропише.закон. III Што се пак тиче питања надлежности који су судови надлежни за ове спорове (уништај и развод брака) нехришћана, законодавац није стипулирао никакву одредбу у закону; није одредио судове који би расправљали све спорове, те се оно има расправити путем аналогије (за ко.ју се има овлашћење у пропису § 2. грађ. суд. пост.) т. ј. када су по поменутој уредби бр. 2444) 861. г. надлежни редовни грађански судови за расправу поменутих спорова за неправославне хришћане онда су несумњиво аналого пропису исте уредбе, с обзиром и на истакнуто начело у тач. под I): да су редовни грађански судови надлежни у недостатку изричних одредаба, ти исти судови надлежни (редовни грађански судови) и за расправу поменутих спорова нехришћана под условима прописаним у поменутој уредби. Према овоме и за исповеднике Мојсијеве вере, као нехришћане надлежни су редовни грађански судови за расправу поменутих брачних спорова по одредбама поменуте уредбе бр. 2444/861. г. Овде ваља истаћи да је Господин Министар Вера под 27. V. 1926. год. М.Бр. 5541. у колико се тиче мојси.јеваца потврдио „правила црквено школске јеврејске општине у Београду'. По чл. 106. ових правила прописано је: „код ове општине остаје и даље Бет Дин (јеврјски духовни суд) који се састоји.... а у чију надлежност спада расправљање и суђење бракоразводних парница, закључених по законима јеврејске вере и доношење одлуке приликом халице", Из ове одредбе могао би се извести закључак као да је овим прописан закон за мојсијевце, који се захтева по поменутој уредби, и да би требало да ова надлежност пређе са редовних грађанских судова на овде поменути јеврејски духовни суд. Овакав закључак не може да опстане, јер се поменутом уредбом тражи да се пропише закон од законодавне власти а не правила потврђена од управне власти (овде Господина Министра Вера). Ова правила која нису ни публикована немају законску важност већ имају карактер наредбе и као таква., не могу да регулишу истакнуто питање о надлежностц