Бранич

Страна 582

„Б Р А Н И Ч*

Врој 11

на дуго и широко осврће се на истакнуте примедбе, од стране номенутог шпанског писца и кад кад прелазећи границе критике, оштро напада овога писца.. Пораз позитивне школе на конгресу међународном за Кривично Право у Брислу од 1926 годивде и сам је шеф позитивиста признао, јер конгрес није усвојио идеје позитивиста о унитету кривичних санкција одбацујући гледиште ових о непостојању квалитативне разлике између казне и мере безбедности с обзиром на њихове циљеве. Тако у књизи I писац критикује стару Атропологију, Ломброзо-Гарофало-Феријевог правца. У овој књизи писац даје исцрпну критику старе Криминологије, ма да са доста конфузности. Ова се конфузност објашњава, на та.ј начин, што је писац присталица т. зв. прагматизма у филозофији права који је правац заснован од енглеског филозофа Јатз-е Овај правац исТиче само методе рада извесне науке и резултате добивене у пракси он тек сматра као добре или их одбацује. Дакле и поменути шпански писац у делу које ириказујемо, што ће се видети доцније, не да.је одређене дефиниције, већ само указује на правце рада а не одређује дефинитивио појам дотичне кривично правне установе. У глави I књ. I. писац третира питање емпиричке базе кажњавања. Тако он критички расматра разне случајеве државне интервенције против криминалитета, — као и стадијуме у којима се је јављала државна реакција као и приватна реакција у борби против криминалитета. Ту фазу, фазу крвне освете, писац назива моралном ф а з о м. Затим писац у овој глави излаже систем хуманитарни где излаже историјат права кажњавања у периоду државне реакције, почев од првих државних организама па до пред Француску Револуцију. У гл. II. књ. I. писац излаже са доста детаља, али и са доста несистематичности, питање одмеравања казне, где писац изучава психолошко стање кривца, велећи да се према њему казна треба да одмерава. Овај начин одмеравања казне писац назива с у д с к о м ф а з о м одмеравања казне, за разлику од т. зв. административног одмеравања казне. Најзад критикујући стару Криминалну Антропологију, у гл. III. књ. I. излаже питања о научним основима суђења писац где критички излаже разне методе истраживања кривичних дела и кривичне одговорности. Тако он критикује рад научне полиције криминалну психијатрију и т. д. Као што се види из изложенога писац са великом ерудицијом обара основне поставке старе Криминалне Антропологије тако да после његове кригике ова се јавља заиста као музеј. У књ II. писац поставља основе своје Нове Криминологије истичући са доста неодређеним дефиницијама значај