Бранич

Број 11

„Б Р А Н И Ч"

Страна 541

Професионална тајна потиче још из римског права. Преко средњевековног права, првенствено француског, које је предвиђало професионалну тајну, али кажњавало само свештенике у случају да је открију, прешла је ова правна институција у модерно право. Творци француског кривичног законика, једног од првих ове врсте у модерном праву, §. 378. јединим који говори о професионалној тајни, штитили су она лица од неовлашћеног откривања онога што су лицима обавезним на нрофесионално ћутање поверили у њиховом позиву. Овако схваћану професионалну тајну, као заштиту појединца а не целине или као гаранцију за материјалну исгину у крив. предметима, француски законодавац је заборавио да спроведе кроз крив. суд. поступак, али је јуриспруденција допунила ову празнину у смислу принципа изражених у крив. законику. Нема збора да је институција професионалне тајне јавноправног карактера, Само док је професионална тајна држ. службеника установљена у једном вишем држ. интересу, дотле је адвокатска професионална тајна установљена у циљу заштите једног лица од неовлашћеног откривања тајне од стране другог лица, које је професионално сазнало. Али и једна и друга тајиа имају за циљ, да у једном вишем интересу, и у томе лежи њихов јавноправни карактер, онемогуће неовлашћено њихово откривање. Држава има сав интерес да држ. администрација — управа функционишу безпрекорно. Исто тако интерес јој је да заштити једну професију — адвокатску — којој признаје јавни карактер. Без професионалне тајне рад би државних органа у односу на државу био врло опасан. Без адвокатске нрофесионалне тајне рад би адвоката био немогућ. Стога држава, као што штиги своје органе професионалном чиновничком тајном тако исто адвокатском професионалном тајном штити и адвокате.

Према §. 252. крив. законика, деликт откривања професионалне тајне садржавао би четири елемента 1.) неовлашћено откривање једног факта; 2.) тај факат био би саставни део тајне; 3.) лице које би открило оно што је професионално сазнало имало би бити адвокат; и 4.) намера кривца да неовлашћено објави — открије оно што је професионално сазнао. 1.) Открити једну тајну, значи објавити је, учиниги је јавном. Није потребно да је то учињено пред више лице: једно једино лице. је довољно, коме је неовлашћено тајна откривена, па да дође кривац под удар закона. Јавност је на тај начин постигнута, јер суштина тајне је у томе, да нико оно што она има да покрије, неовлашћено не сазна. Али објављивање мора да је сигурно учињено: алузије, неодре*