Бранич

Страна 608

„Б Р А Н И Ч

Број 12

(§ § 307, 308, 309 и 310 Крив. Зак.). За извесна кривична дела потребан је предлог оштећеников и код сваког таквог изрично је то н&ведено да се кривац гони на предлог. У трећу врсту спадају дела која се гоне на приватну тужбу. У својој глави X Кривични Законик нам говори о одобрењу, предлогу и приватној тужби и за одобрење вели, да се једном дато не може опозвати а да се предлог и приватна тужба могу опозвати и то предлог до почетка а приватна тужба до завршетка главног претреса (§ § 84—89 Крив. Зак.)! У колико се тиче опозивања предлога и правног дејства и последица таквог правног акта, мишљења су подељена. По једнима опозивање предлога од сгране оштећеног, повлачи нулитет дотле обављеног поступка и примену § 276 Крив. Суд. Пост. којом се гужба одбија одн. примену § 108 Крив. Суд. Пост. којом се поступак обуставља и да државни тужилац после изјаве оштећеникове о повлачењу предлога не може више гонити кривца, нити му Суд може судити. Овакво своје гледиште они заснивају на § 89 Крив. Суд. Пост. у коме законодавац нормирајући ово питање о опозивању, истовремено говори и о предлогу и о приватној тужби, чиме иредлог изједначава са приватном тужбом у погледу правног ефекта. У самом законском тексту нишга се више не говори о опозивању приватне тужбе него о опозивању предлога, према чему излази да правна дејства морају бити иста и за предлог као и за приватну тужбу. Сем тога да је законодавац мислио да одустанак од предлога не везује и државног тужиоца у погледу даљег гоњења, па према гоме и Суд, он о томе не би имао потребе ни да говори јер ошгећеник у погледу његоЕих приватно-правних потраживања, слободан је чинити како му је воља. Из овог излази, да казнено-правна санкција за деликвента за учињено дело зависи само и искључиво од предлога одн. оштећеника, а кад истог нема, да се о кривичном делу не може говорити. И да је законодавац држао! да се опозивањем предлога, ни мало не мења кривично-правна ситуација, он о предлогу не би ни говорио или би као што је за одобрење изречно навео, да се не може опозвати, рекао и за предлог да се не може опозвати, — § 84 Крив. Зак. Међутим, он је напротив рекао. Али, као главни разлог на коме се задржавају, јесте, да кад одустанак од предлога не би у спољњем свету изазвао никакву промену у кривично правном погледу да би овакав законски текст био беспредметан, кад оштећеник од осталих својих права може и до свршетка главног претреса па и доцније одустати. Па кад је кривични законик у своме § 85, навео да се за дела по предлогу, учинилац може гонити само на предлог, онда се логички намеће закључак, да се он не може гониги кад тога предлога више нема. Сем тога у корист свог гледишта још наводе :