Бранич
Број 1
,Б Р А Н И Ч*
Страна 9
^суверености то јест Државе. А уништити Државу то ће рећи уништити законе, пошто ови долазе од Државе: људско друштво не би било више један систем — јер ко каже систем каже норма, закон — и постало би једна биолошка или, прецизније, зоолошка гомила у којој би владало једино правило нереда и елементарне борбе међу појединцима. Према томе, правни обичаји, ако их Држаеви Закон не призкаје, били би без санкције, што ће рећи да они не би т^да били извор Пра ва, и судија не само да их не би морао него не 6и ни смео применити. Ако се, међутим, може усвојити да Обичајно Право, једиом признато од Државе каоизвор Објективнога Права, буде исте вредности као и сам закон то јест да може чак овај и укинути у случају да се обичај правни образује после доно шења закона, то није у противности са оним што смо мало час казали, јер ту друштво доводи од државне суверености своје овлашћење да, у виду правних обичаја, може стварати Објективно Право. Извор Објективнога Права остаје ту, дакле, непрестано Држава: делегирајући и друштву законодавну власт, Држава не престаје тиме бити суверена: она увек може то своје делегирање повући, онико исто као што законодавац не губи своју суверену власт, ако да извршној власти овлашћење да донесе једну уредбу са законском снагом. Јер, једна воља, па, дакле, ни суверена не може саму себе ограничити (1'аи1оНт |1а 1Јоп): једна воља може се ограничити само другом вољом. Према томе, када Обичајно Право вреди само ако га и у колико Држава призна, онда се тиме имплицитно признаје да Држава једина има суверену власт: у начелу, законе доноси Држава али она налази за добро, са гледишта друштвене еволуције, да, у послу око доношења закона, позове себи у помоћ и саму народну масу која ће ту своју помоћ држави указати кроз правне обичаје. Само Држава остаје увек ту господар а господар може свагда да отпусти помоћника (одузети друштву власт стварања обичаја). б) Црногорски Грађански Законик. И овај Законик, као и Српски Грађански Законик, признаје у опште Обичајно Право. Његов чл. 2. вели: „У пословима за које се не би нашло правила у овоме Законику ни у додатцима његовим, треба се владати по правилима која у добрим обичајима живе (779, 780)". Али Црногорски Законик иде овде, изгледа, још даље. Претпостављајући да известан правни однос није нормиран ни законом ни обичајима, он вели да, тада „ред се је владати по подобљу (781) других сличних правила " Да ли овај законски пропис ставља аналогију (законску односно правну) пре Обичајнога Права (ако би, разуме се, овога било) или Обичајно Право ире аналогије ? Ми мислимо на случај када, истина, закон није предвидео ни нормирао (спорни приватно-правни однос али у закону има предвиђених