Бранич
Страна 10
„Б Р А Н И Ч"
Број 1
и регулисаних правних односа који су слични том спорномг односу: да ли ћемо ту, по Црногорском Грађанском Законику, дати превагу аналогији и спорни случај подвести под законску норму о сличним случајима или ћемо, под прегпоставком да је законом непредвиђени и нерегулисани случај напротив предвићен и регулисан Обичајним Правом али друкчије него што је закон регулисао правне односе сличне спорном односу, расправити овај последњи однос по Обичајном Праву? Не може се на то одговорити са потпуном сигурношћу, јер прописи Црног. Грађ. Законика ко.ји се тичу истога питања (чл. 2., 3., 779. а 782.) нису у том погледу доиољно прецизни. Међутим, не бисмо можда били далеко од истине, ако бисмо исто питање решили у корист Обичајнога Права за шта би говорила и та околност да идеја о Држави није у Црној Гори била тако јасна као у Србији: имајући у виду развитак Црногорске Кнежевине (доцније Краљевине) која је била дуго подељена на скоро независна племена односно браства, у Црној Гори није могла идеја о свемоћи Државе према народу доћи толико до изражаја као у Србији која је, од почетка свога ослобођења од Турака (1804.—1815.), била много политички унитарнија (уједињенија) него Црна Гора и зато идеја о Држави у њој боље хватала и ухватила корена него у овој последњој. Отуда је са свим могућно да је, када се има да бира између прећутне, тачније неизвесне, Воље Државе (код закона: случај аналогије) и изречне, извесне, воље народа (Правни Обичај), Црногорски Кодификатор из године 1888. претпоставио народ Држави. Из тога би се могло извести да по том Законику Правни Обичај не само да може да допуни закон него да га и укине односно измени, ако је само, разуме се формиран доцније од закона (1ех ро51епог <јс- гора! рпогј). Јер, када Обичашо Право иде пре закона код аналогије (чак и онда када је Обичајно Право ранијега постања од закона), зашто онда не би Обичајно Право могло и укинути или изменити раније донесени закон? По Црногорском Законику чини се, дакле, да су Закон и Обичајно Право сасвим изравнати по својој снази па, шта више, да је, код аналогије, Обичајно Право јаче од Закона. в) Аустриски Грађански Законнк. Он вреди у Хрватској и Славонији, као и у извесним срезовима Војводине*) (али без његових Измеиа и Допуна познијих од 1868. год.), Словеначкој и Далмацији (потпуно: дакле и са Новелама од 1914.—1916.) и најзад, као споредно (супсидиарно) Прво, у Босни и Херцеговини (без измена и допуна донесених после 1878.—1880. год., т. ј. после окупације Босне и Херцеговине на
*) Сррзови раније Војне Границе (МјШаг^гепге): Др. 3. Пишкулић и Др. И. Ђерђ, Основи Приватнога Права у Војводини, Београд, 1924. стр. 7. и 8.