Бранич

Број 1

„Б Р А Н И Ч"

Страна 41

по месту туженог лица. У конкретном случају тужена страна је држава,, за коју није ни један закокски пропис предвидео, који ће суд бити надлежан. Зато се има узети, да су свм судови у Југославији за спорове против државе местно надлежни, те се с обзиром на паведени законски пропис § 28. грађ. суд пост. а на осмову § 33. истог закона, има узети да је тужба, упућена против државе овоме суду, упућена као надлежном. То пак што је уговор закључен и извршен на територији других судова, па да би се применио пропис § 34. грађ. суд. пост., без утицаја је на ово питање, јер те околности дају туженом само право, да тужи и код других судова, то јест остаЕљено му је право избора, коме ће се суду обратити — § 46. грађ. суд. пост. Касациони Суд одлуком свога II одељења од 16-Х1-1931. г. Бр. 12633 оснажио је ово решење. За важност усменог тестамента — § 447. грађ. зак. — потребно је, да су оба сведока једновремено били присутни изјави последње воље тестагорове. Тужиоци Драгугин и Милунка, као стараоци масе пок. Милете, тужили су Цвету удову пок. Мијаила и његове малолетне кћери тражећи да суд пресуди, да усмени тестаменат пок. Мијаила, исказан пред сведоцима Николом, Стојаном и Димитријем а којим је гестаментом пок. Мијаило свој део имања оставио својој жени — туженој Цвети, нема законске важности. По свршеном извиђању, петровачки првостепени суд нашао је, да је исказима способних сведока Димитрија и Стојана под положеном заклетвом утврђено: да је пок. Мијаило пред њима за време окупације земље од стране непријатељске власти и то пред сам полазак у интернацију, изјавио, да све своје имање, које је себи на део задржао приликом деобе са сином му Милетом, оставља својој жени Цвети, те је тиме утврђено постојање усменог тестамента онакве садржине, како су то сведоци осведочили — § 447. грађ. зак. Ово је поткрепљено и сведоџбом сведока Николе, који је такође био присутан изјави те последње воље од стране пок. Мијаила, али чија сведоџба не испуњава све услове потпуно способног сведока, јер је раније био осуђен. Та пак околност, што пок. Мијаило ту и такву последњу вољу није изјавио и пред сведоком Стојаном једновремено кад и пред остала два напред наведена сведока, већ уз пут, кад су га спроводили бугарском команданту у Петровац, не може бити разлог, за неспособност тог сведока, јер ни сам законодавац у наведеном § 447. грађ. зак. није навео да та изјава воље мора бити једновремено пред два способна сведока, већ је довољно да