Бранич

Страна 86

,Б Р А Н И Ч.

Број 2

таквог безначајног приговора је дискрециона власт судије, његова извршна одлука против које нема места рекурсу. Према томе, извештај приговарача са безначајним приговорима не може бити ни решење ни пресуда против којих се може употребити право рекурса а још мање наредба. Форма тога судског извештаја којим се такав приговарач извештава може једино бити у писму или такозваној „обавијести \ која носи штамбиљ суда са бројем и датумом и кратким извешћем да су приговори без значаја, друга форма извештаја била би противна духу закона о тапијама. * * * И закон о тапијама од 1929 г. као и исти закон од 1931. године нагнао је многе који немају тапије од свога имања да их траже односно да се баштине. Међу оваквим има и таквих који немају писмених или у опште никаквих доказа о сопствености имања које држе а на које хоће да се убаштине. Има их таквих који су имали тапије о сопствености па их изгубили и пошто су изгубљене тапије огласили за уништене и прибавили потребне податке, тражили су поново убаштињење; али су наилазили на једну тешкоћу код суда: тражен им је доказ по ком су оенову дошли до имања које држе и ако су подносили доказ, да имање, у питању, имају у државини са својим правним претходницима у смислу § 929 грађ. закона преко 30. година. И дешавало се, да се овај захтев није могао доказати што ће се и у будуће дешаваги. Захтев који ће омести многе да дођу до тапије и ако имају све услове које закон тражи да се путем државине дође до тапије. Државина законита: правична и савесна уз прописан број година, чини држаоца власником држећег имања. Држалац овакве државине није дужан да доказује и осноз по коме има овакву државину. Ко тврди противне чињенице, тајлека их и доказује. Тако је у редовном поступку. При убаштињену у толико пре. Закон о тапијама хоће убаштињење што пре и зато је прописао нарочити поступак, брз и лак. Један од таквих прописа је § 6, којим се позивају сва лица која мисле да су издавањем тапије повређена у својим правима, да у року од "10 дана, рачунајући од дана када је проглас истакнут на оштинској судници односно ка згради суда, поднесу своје приговоре, суду надлежном. Ко неће да се користи овим правом, тај и нека сноси последице. Зашто тражити од држаоца и доказ по ком је основу дошао до имања које држи, када нико не протествује? Зашто стварати тешкоће и одуговлачења, када их неће закон о тапијама ? Да закључемо: суд не треба да тражи од држаоца имања који је поднео доказе да имање на које хоће да се убаштини држи у државини преко 30 година са својим правиим претходницима и доказ по Ком је основу дошао до тог имања