Бранич

Број 2

,Б Р А Н И Ч"

Страна 95

они нису непосредни крвни сродници (Зесшиз а. Појавило се питање:.да ли и ови сродници наслеђују по своме праву или по праву свога претка који је непосредни крвни сродник оставиоца? Ту су се научници разишли. Грађански закон усвојио је гледиште да је основ интестатском наслеђивању крвно сродство. Ово јасно изилази из § 394 и 5. Закон је, дакле позвао на наслеђе лица што су ова крвни сродници ск{ипс1и$-у. Бити наследник значи имати једно субјективно право, коме је база крвно сродство са оставиоцем. И када је син позват на наслеђе што је крвни сродник оцу, исто је тако и унук позван што је крвни сродник деди, а не што је син синовљев (син сина оставитеља), — дакле, ненгго посредно. Међу сродницима постоји само разлика у степену сроства, који утиче на право приоритета у наслеђу, а не и на наслеђе уопште. Да ли је неко ближи или даљи сродник не утиче на то: да ли он има право на наслеђе или нема, већ на то: да ли ће пре или после неког доћи на наслеђе. То јасно излази и из Закона који позива на наслеђе све крвне сроднике до 6 колена материне лозе по томе што су они сродници. Ако би се усвојила противна теза да унуци не долазе на наслеђе по своме праву, због везе са оставиоцем, него по праву оца, значило би да се он и не ^озива на наслеђе што је сродник умрлом него што је његов отац био овоме сродник; то би /кратко, значило сроство као основ интестатском наследном праву. Од овога двога може бити једно тачно: 1) или је код интестатског наслеђивања основ сроство — дакле самим тим што је неко крвни сродник умрлом, он се позива на наслеђе по свом сопственом праву; 2) или је основ интестатском наслеђивању ф и л и ј а ц и ј а, — факат да је неко умрлом син или кћи и онда су само ови позвати гто своме сопственом праву и сви остали по праву претка. Стати на гледиште да је основ наслеђивању филијација био би бесмислен поред чисте и јасне законске одредбе да је тај основ крвно сродство, и факта наслеђивања побочних сродника без посредовања синова и кћери. Сви, дакле, сродници, долазе на наслеђе по своме сопственом праву на основу крвне везе са оставиоцем. За ову тезу постоји још један јак правни разлог : Ако претпоставимо да унук долази на наслеђе по очевом праву — праву сина (Зесијиз-овог, онда се долази до следећих нелогичности: Тврди се да-унук ступа у права свога оца, пређе умрлог дедовог сина, тј. да је примио наслеђе — право које је припадало његовом оцу с1есши с -овом сину. Међутим да једно лице стекне наследно право треба да егзистира, греба да је правни субјект у моменту отварања наслеђа, треба да је жив у моменту смрти осгавиоца. Зато, пређе умрли син