Бранич

Број 3

„Б Р А Н И Ч"

Страна 155

1926. год. бр. -355. и 356. и за 1928. год. Бр. 308. (Одлука Опште седнице од 28. Марта 1928. год. Бр. 3295). Ретко је Касациони суд стајао на противном становишту. (В. Судску праксу г. Србислава Ковачевића за 1927. год. бр. 329. и 330.). Ово је мишљење и становиште .заузимао суд онда, кад би његова одлука, строго законски мстивисана., била веома штетна по жену. Случајеви потичу отуда, што је муж жену отераО од куће па неће да је прими на продужење брачног живота, те је жена поред свога мираза упућена на улицу, или ју је злоставл^ао па је заједнички живот међу њима немогућ, или постоји између мужа и жене велика нетрпељивост — неслога, те је заједнички живот немогућ, све под претпоставком, да је све ово потпуно утврђено. Консидерације дакле чисто поротске или боље рећи преторске, у циљу да законска правда буде синоним правице у обичном смислу те речи. Међутим, случај који објављујемо, јесте веома ингересантан прво с тога, што је суд судио и пресудио о ономе што странке нису желеле и друго, што је престала заједница брака с тога што је жена напустила мужа, без икаквог доказаног повода. Али овај случај никако не значи нову праксу Касационог суда, јер је касациона одлука донета са већином од 3 противу 2 гласа, и противу одлуке Опште седнице, горе наведене, већ један куриозитет, интересантност схватања нашег највишег суда по овом питању. Наш случај је у следећем : Тужбом својом бр. 49248/29. Д. Ј. тужила је првостепеном суду за град Београд свога мужа Н. Ј. и молила суд да га осуди дајој „по окончању брачне парнице или у случају одвојеног живота плати на име донетог мираза 250.000 дин. са 6% год. инт. од дана разведеног брака или досуђе-ног одвојеног живота", као и да јој накнади таксе и плати трошкове. За доказ својих навода тужиља је поднела белешку духовног суда, на којој је признао тужени Н. да је примио на име мираза 250.000 дин. и да је готов да јој га врати кад се брак разведе, даље уверења духовног суда да се води бракоразводна парница. а на рочишту поднела је уверење једне банке да је за њен рачун положена горња сума на уложној књижици као и обећала је да ће се допуно заклети да је тужени Н. мираз примио. Тужени је одговорио на тужбу, да је тужбено тражење недоказано. Признање пред духовним судом дато је пред апсолутио ненадлежним судом те нема никакве доказне вредности. Осталим доказима тужиља ннје довела до велике вероватноће своје тражење, те јој се не може допустити допун>авајућа заклетва, пошто иначе не признаје да је мираз примио. Првостепеин суд је у пресуди својој бр. 9018 од 5. фебру-