Бранич

Број 3

„Е Р А Н И Ч"

Страна 163

Државни Правобранилац у одговору на тужбу навео је, да не признаје тужбено тражење, јер тужилачка страна тражећи накнаду штете, позива се на решење Министрства Финансија, којим је тужилачко друштво ослобођено казне и кривичне одговорности, док међутим ово решење није постало извршно, пошто је на то решење Главна Контрола изјавила жалбу Државном Савету, за доказ чега је поднео акт Главне Контроле у препису. Првостепени суд за град Београд нашао је, да се из акта Главне Контроле, поднетог уз одговор на тужбу, види, да је Главна Контрола изјавила жалбу Државном Савету на решење Министарства Финансија Бр. 46893/25 којим је тужилачко друштво ослобођено казне и да одлука Државног Са1>ета није донета, према чему тужилачко друштво није доказало обвезу државе да му врати гарантно писмо. Зато је пресудом од 14-Х1-1930 г. Бр. 83185 тужилачку страну одбио од тражења. Београдски Апелациони суд нашао је, да је пресуда првостепеног суда правилна и на закону основана, како са разлога, изнетих у истој пресуди, гако и са ових : Тужбом Главне Контроле противу решења Министарства Финансија, којим је одлучено, да „Т." плати само редовну царину а које је решење донето по решењу Државног Савега Бр. 20763 од 10-1Х-1925. год. заснован је администрагивни спор, за чију је расправу надлежан Државни Савет и од чије претходне одлуке зависи и расправа овога спора, јер то питање, да ли је решење Министарства Финансија основано на Закону или не, може, као надлежан, да цени само Државни Савет. Па како у гоку спора ни све до његовог окончања тужилац није ово ни истакао, ни доказе о овоме поднео а тужена страна истакла приговор и доказе да је поменуто решење Министарства финансија нападнуто тужбом Главне Контроле и да Државни Савет није био донео још никакву одлуку, те према томе гужилац није доказао своје тражење, па се и са тога разлога има одбити. Питање о томе, да ли је напред поменуто решење Министарства Финансија извршно у смислу Паринског Закона и да Главна Контрола против таквог једног решења није могла више изјављивати жалбу у смислу Закона о Државном Савету и управним судовима, ствар је оцене надлежног Управног суда и подлежи његовој одлуци, јер је он, као компетентан, једино у правној могућности да путем своје одлуке каже шта је управно важно а не редован суд, који је за оцену овога питања ненадлежан. У овом пак случају такве одлуке Државног Савета у току спора није донета, те ни тужилац није у спору доказао, да је решење Министарства Финансија, на које се он позвао, постало извршно. Зато је својом пресудом од 14. зиаја 1931. год Бр. 4401 одобрио поменуту пресуду првостепеног суда.