Бранич

Страна 194

„Б Р А Н И Ч"

Број 4

може и не сме нарушити, те је императив прописа § 1. т. I.. зак. о тапијама, који налаже убаштињачу подношење доказа о основу сопствености и са гледишта правног и са гледишта социјалног неоспорно сасвим оправдан. Сасвим је друго питање, питање система по коме се ови докази имају од стране надлежне власти издавати баштиницима, и, о томе, да је систем „баштинских — земљишних књига", који је усвојен у свима културним земљама, а на чијем се успостављању и код нас интензивно ради, несравњено бољи, савршенији, од система „баштинских тапија", који је у важности на подручју Касационог суда у Београду и Великог суда у Подгорици, било је толико писано, да је то један ноторно познат факат, не само у редовима правника, већ и код самих лаика, те то и није предмет ове расправе. — Ми морамо рачунати са оним што сада имамо, те сматрамо да, нарочито за нас правнике који деламо на напред поменутој територији и примењујемо иоменути закон: о издавању тапија, није без интереса третирати ово питање. Одмах ваља истаћи: да је законодавац, имајући пред собом циљ што бржег и што интензивнијег ликвидирања овога питања — питања успостављања права својине, имајући при: томе у виду да то питање, нарочито код нас у предратној Србији и Црној Гори и у многоме није постигнуто, што ствара: читав хаос у народној привреди и што је узрок многобројним споровима о својини код судова, јер се незна шта је чије, — да је законодавац, регулишући ово питање у закону за издавање тапија, био врло либералан у колико се тиче подношења доказа за добијање „тапије". Тако, у пропису § 1. т. 1. побројани су ради примера докази који се могу поднети, па је у првом реду као доказ поменута „дугогодишња државина" (одржај) имања, које је предмет убаштињења, поред осталих писмених доказа као што су: решење о наслеђу, уговор о куповини и др. — Законодавац је, по нашем мишљењу, познавајући потпуно прилике у нашем народу и традицију да се наш народ не стара много о томе да себи прибавља доказе о својим правима и правним односима и да велика већина нема писмених исправа о своме праву својине, — нарочито истакао „државину" као доказ о праву сопствености, знајући да ће сопственици ту државину најлакше моћи доказати, јер се она као фактичко стање по смислу прописа § 242 гр. суд. поступка и утврђеној судској пракси, може доказивати и сведоцима и то без обзира на вредност имања, што за остале основе стицања сопствености као што су наслеђе, куповина и т. д. није могуће, јер се исти могу доказивати само пуноважним исправама. У својој либералности у подношењу доказа Законодаваи је отишао још и даље, па је у пропису § 2., пошто је прет-