Бранич

Број 4

,Б Р А Н И Ч"

Страна 195

ходно у ст. 1. предвидео да је убаштињач за доказ свога права — основа, по коме је стекао сопстеност имања, на које тражи да се убаштини, дужан поднети писмене исправе V изворнику или овереном препису —, одмах у 2. ст. изрично рекао да ако убаштињач нема писмених исправа, да се може позвати на сведоке, где томе по општим законским прописима има места. — Ово упућивање на доказ сведоцима уз поменуту ограду „у колико то допуштају општи законски прописи'', није никаква новина, бар за подручје Београдског Касационог суда, јер по њему и даље остаје у важности одредба § 242 грађ. суд. поступка, по којој се својина, у вредности преко 200 Динара, неможе доказивати сведоцима, те, дакле, убаштињач се може послужити сведоцима као доказом за сопственост имања на које жели да се убаштини, само тада, ако је вредност тога имања испод 200 Динара, иначе мора поднети друге доказе. Међутим, кад сам рекао, да је законодавац у пропису § 2. зак. о издавању тапија био још либералнији, ја нисам мислио на ово доказивање сведоцима, већ на даљу његову одредбу у истом законском пропису у којој каже: „Или ће навести друге доказе којима може молбу подкрепити" Дакле, после онога категоричког императива у § 1. закона о тапијама у коме каже да је убаштињач дужан поднети доказ о основу сопствености, и пошто је ради примера цитирао законске доказе које треба поднети, Законодавац се наједном задовољава и „другим доказима"', којима може молбу подкрепити. — Ова законска одредба је била, па је и сада стално предмет разноликог тумачења међу правницима, па чак постоји и разнолико тумачење код разних судова, који закон о издавању тапија примењују. — Ово нарочито са тог разлога, што наш народ, а нарочито наш сеоски свет, као што сам навео, у великој већини случајева, тражећи убаштињење, нема никаквих законских доказа којим може да утврди сопственост, те, позивајући се на последњу реченицу § 2. ст. 2. зак. о издавању тапија, подноси разна уверења општинских судова, којима хоће да утврди својину, наслеђе и т. д. а која уверења општински судови, тумачећи најекстензивније поменуту одредбу прописа § 2. ст. II. закона о издавању тапија, а врло често и услед непознавања своје надлежности, издају врло радо и ако за то апсолутно нису надлежни ни по којем законском пропису. Намеће се логично питање: да ли је Законодавац у последњој реченици прописа § 2. зак. о издавању тапија одступио од правног принципа усвојеног у систему доказивања: „Ко што тврди има и да докаже" и да ли су законом о издавању тапија измењени прописи поступка судског у грађанским парницама, у којима је предвиђено шта се све потпуним доказом има сматрати, па да судија, имајући пред со°