Бранич

Број 6

•Б Р А Н И Ч"

Страна 297

спада у оно поглавље грађ. суд. пост. које прописују општа правила за обезбеђења, а у ова обезбеђења долазе прибелешка и забрана јер § 378. г. с. п. гласи: „ко захтева прибелешку или забрану.... и т. д. Према томе забрана предходи осуди за извршење, којом је загарантовано право наплате и зак. путем стечене залоге, као што прибелешка претходи интабулацији односно осуди на наплату из зак- путем стечене залоге. Ово бива на начин прописани у § 386. г. с. п. који тласи: „Поверитељ како добије судско решење, којим му се прибелешка или забрана уважава, дужан је за петнаест дана предати суду тужбу за дуг ако то пређе учинио није." По све је познато, да се по решењу о забрани неможе вршити попис непокретног добра дужниковог ни онда, када се утврди да дужник нема никаквог или нема у довољној мери покретности, док се то може и мора учинити приликом извршења пресуде, о чијем преимућству над забраном не треба ни дискутовати, па је према томе неосновано гврђење пишчево, о неком повлашћенијем положају поверитеља при извршењу забране, над овим приликом извршења пресуде у толико, што би по забрани он — повериоц био тај, који има право да бира шта од дужникове покретности има да се попише, док би по пресуди то право припадало дужнику. Прибелешка и забрана су само превентивне мере, да се обезбеди тражбина повериочева, и оне као такве могу бити и обично бивају протегнуте — стављене на цетокупно непокретно имање дужника, према томе већ, да ли је дужник тражио само једну врсту обезбеђења рецимо прибелешку, или другу врсту — забрану, или је истовремено тражио обе врсте обезбеђења нашта он по закону има право. И док се по забрани долази до залоге одмах пописом и одузимањем, дотле се код прибелешке до залоге долази прибележјем у судске књиге на онај исти начин, као и код интабулације према чл. IX—XII и XIV—XIX — уредбе о интабутацији од 10. новембра 1854. К. В- № 1054. С № 937. Тек када се прибелешка оправда по § 386. г. с. п. она получава силу интабулације — 3997. г. с. п. Прегпоставимо сада, да је по прибелешци захтеваној од стране поверитеља, која је доцније оправдана и преобраћена у интабулацију, целокупно имање извесног дужника, које се састоји из више парцела, и од којих 6и по процени рецимо једна једина довољна била, да се поверитељ из ње продајом намири, — и осуда, на наплату д\та постала извршна, и да је повериоц захтевао продају свих тих парцела ради наплате, зар би се све то продати морало, или зар би и у тохМ случају повериоц имао да бира која од парцела да се прода? Према резоновању писца — став I § 466- грађ. суд. пост. — односно права дужникова да он определи шта да му се за измирење дуга прода, — неможе се применити на оне пресуде и решења којима је претходило ма какво обезбеђење за дуг, и то све он покушава доказати следећим разлозима :