Бранич

Број б

,В Р А Н И Ч"

Страна 321

Па кад је приватни учесник у праву да према § 52 К. с. п. предузме радње у циљу проналажења кривца, кад је он у праву да на претресу поставља питања оптуженику, сведоцима и вештацима, питања која задиру у дубину проблема кривичне одговорности, онда је он неоспорно у праву, да се у својој усменој оптужби на главном претресу, после оптужбе државног тужиоца, осврне на читав доказни материјал и задржи на питању кривичне одговорности оптуженога. Кад не би тако било онда би законодавац у § 52 поступка изоставио одредбе да иривагни учесник може предуземати и радње ради проналажења кривиа а ограничио његова права само на д о м е н доказивања материјално-правног оштећења. Ван тог узаног и за судску праксу ирелевангног домена приватни учесник не би могао ићи. Уосталом и куд би било веће илузорности него питати оптуженога, сведоке, и вештаке на претресу о свим стварима које доказују кривичну одговорност оптуженога, а нпак се у својој оптужби тих ствари и доказа не смети ни дотицати. Материјално правно потраживање није никаква апстракција већ једно конкретно тражење, које по тачно одређеном основу има биги уперено противу одређеног лица. Зар није логнчно и закону својствено да се прво утврди кривична одговорност једног лица, како би се према њему као кривцу могло уперити једно материјално тражење. Зар би било ичега нелогичнијег него такво тражење уперити противу лица, чију би кривичну одоговорност било забрањено доказивати. У кривичним делима материјална одговорност је увек последица кривичне, те да би се право на материјалну накнаду или оштећење могло тражити, потребно је нрво доказати кривичну одговорност лица противу којег се такво тражење ставља По § 52 К. с. п. јасно је да приватни учесник на претресу добија реч не само ради свог приватно-правног потраживања, већ и ради свега онога чиме се основаност таквог тражења образложава. А образложење се распростире на све радње од пријаве једног крив. дела, преко поступка извиђаја и истраге до главног прегреса и свега онога што се на претресу чуло о оптуженоме и његовој кривици, а што има везе са утврђењем његове кривичне одговорности из које тек резултира материјална одговорност. Да привагни учесник има на претресу иста права која и државни тужилац у погледу утврђивања криаичне одговорности оптуженога, доказује и одредба из § 52 К. с. п. по којој он „на крају главног претреса после завршне речи државног тужиоца добије реч ради погкрепљења својих захтева као и ради подношења предлога о којима хоће да се одлучи у пресуди".' Овај закључак допуњава и одредба § •269 К. с. п. која гласи: „тужилац и оштећеник имају права да се осврну на одбрану". Према овоме прив. учесник после одбране и речи државног тужиоца може се осврнути на целокупне наводе и аргументацију одбране, те кад би он у својој оптужби на главном претресу био тако ограничен као што то погрешна пракса закључује, откуда би он у свом поткрепљењу оптужбе на крају главног претреса могао биги тако неограничен. Кад би се приватни учесник у претходној оптужби имао задржати само на питању материјално-правног тражења, откуда би он у завршној оптужби могао прескакати у домен кривичне одговорности оптуженога. Немогуће је да би њему законодавац на крају главног претреса дао више права него у оптужној речи, која долази после оптужбе државног тужиоца. Сама ова одредба из § 269 К. с. п. довољна је за поткрепљење тезе коју јасно изражава § 52 истог закона, а та је: приватни учесник је на- главном претресу у својој оптужници неограничен како за образложење приватно правног потраживања, тако и за образлаггње кривичне одговорности оптуженога, противу којег је прво тражење уперено. Најзад ову тезу оправдава и трећа алинеја § 269 у којој реч „образложи" има своје специјално значење. Та алинеја, која је услед не-