Бранич

Број 6

„Б Р А Н И Ч"

Страна 287

алвокати једног града могу јавити уз привагне учеснике или једног од њих. Исте фантазије оправдале би бојазан да се сви они не појаве као браниоци једног оптуженог. Живот овим фантазијама ставља границе, и он сам искључује фантастичне абнормалности рушења процесне равногеже. Даљи је аргуменат исте немогуће тезе тај, да је поред. државног тужиоца излишно присуство других лица. Тако закон не каже, јер јавни интерес којега заступа државни тужилац, и приватни интерес којега заступа прив. учесник нису једно те исто- Они за своје циљеве употребљавају често иста средства, то јест исти оптужни материјал. Циљеви су ипак различити. Државни тужилац поред тога по § 202 К. С. П. подједнако мора у обзир узети околности које оптуженога терете, као и оне које га бране. Прив. учесник напротив ниједним прописом није обвезан да додирује оне околности које служе одбрани, већ напротив има право да буде исто толико субјективан у образложењу своје тезе, као што то има право бити бранилац у давању одбране. Ова разлика проистиче отуда што је државни тужилац преставник не интереса оштећенога, већ јавних интереса, којима је стало до истине, а не до личне или материјалне сатисфакције. Његов циљ везан је за посебна средства, а средства су законом ограничена. Код прив. учесника то није олучај. Он је остао неограничен у дозвољеним средствима за образложење свог захтева, а тим се показује наша, а не супротна теза о његовим правима на главном претресуИма чак таквих дела код којих је улога прив. учесника претежнија. То је поред многих осталих случај код лажног опгужења, које се прогони по службеној дужности. Зар би било ичега нелогичнијега, него прогивну тезу применити код овога дела? Произашло би да је државном тужиоцу част привагног учесника преча него њему самоме, а то се и поред најбоље воље и спреме државног тужиоца не може претпоставити. За противну тезу о правима прив. учесника на главном претресу, по мишљењу г. Марића, говори још један аргуменат. Он реч прив. учесника узима не као средство у изналажењу истине, већ као казну. Такву казну, каже г. Марић, није предвидео закон, те се она коси са правилом пи1а роепа §те 1е§ - е. Код оваквог резоновања дискусија је непогребна, јер је гврђење произвољно изнад дозвољене мере. „Суд није дужан, нити да слуша, нити да допусти говор прив. учесника", каже г. Марић, а ово тим пре шго су „горори странака на главном претресу једна декорација, један мали тетеп(:о топ". Судија или адвокат овакво гледиште не смеју имаги не само ради тога што је оно скроз погрешно, већ и по томе што се оно коси за суштином њиховог звања. Најмање, било који од њих сме рећи" да се говори