Бранич

Број 8

„Б Р А Н И Ч'

Страна 415

је и у праву својине, јер су му ускраћене све благодети моралне и материјалне природе, које право својине по наведеним §§ 27 и 216 грађ. зак. даје своме титулару а то законодавац, доносећи горње законске одредбе, без сумње није хтео, већ је хтео да својину сеоског поседника у потпуности заштити. Према томе, кад је поравнањем о купо-продаји непокретног имања повређен пропис § 471 тач. 4 грађ. суд. пост., јер се о њему није водило рачуна у моменту закључења поравнања, па ни доцније, те тужени није на закони начин у смислу §§ 225 и 226 грађ. зак. прибавио својину спорног имања по поменутом поравнању, онда је суд био дужан да оцени све наведено, па по том своју одлуку да донесе, која ће на закону бити основана". Београдски Апелациони суд није усвојио ове примедбе, већ је у писму своме од 31-У-1932 год. Бр. 4158 дао следеће противразлоге: „Забрани отуђења имања из 4 става § 471 под 4-а грађ. суд. пост. циљ је заштита земљорадника од потпуног осиромашења: хоће тиме да му се осигура минимум земље за обрађивање ради његовог издржања. Суштина ове заштите је, дакле, у томе, да земљоделцу остави означени део имања у сваком случају у поседу ради искоришћавања. Према томе, кад је спорним уговором тужилац, који је земљоделац, себи задржао доживотно право уживања целог продатог имања а на купца пренео само формално право својине, — дакле за себе задржао све атрибуте права својине (сем права располагања) т. ј. оне, које му и поменути пропис штити, онда се не може узети, да је овакав уговор противан томе пропису, јер циљ његов није оваквим уговором осујећен. На против, ако би се примило тумачење, да наведени законски пропис забрањује само пренос формалног права својине, онда би резултат таквог схватања био: да би сваки уговор, којим земљоделац истина задржава право својине али се лишава државине и уживања свога имања, био допуштен а тиме би се, по налажењу Апелационог суда, несумњиво изиграо прави циљ прописа § 471 грађ. суд. пост." Касациони суд у општој седници усвојио је поменуте примедбама свога III оделења а ове противразлоге одбацио. Одлука од 27-У1-1932 г. Бр. 4995. Т. Ивановић