Бранич

Страна 4

„Б Р А Н И Ч*

Број 1

суво разумети и узети, да се поступак у Зак. о штампи једино може применити на кривице штампарске природе или да тај поступак важи поред Кривичног судског поступка, који га својим прописима, у колико му се не противи, допуњује као доцнији закон опште правног карактера? Закон о штампи од 6 августа 1925 са изменама и допунама ступио је на снагу пре Кривичног судског поступка и имао је свој специјални поступак између осталог и због тога, што стари поступак Краљ. Србије није одговарао потребама једног закона ранга Зак. о штампи. Нови поступак постављен на савре менију и модерну основу у партији о оптужници отишао је корак даље и допустио право приговора на њу. Право приговора на оптужницу и ако је као правни институт, ново за штампарски поступак, оно се њим не искључује, већ само допуњује чл. 73. Зак. о штампи. У том смислу, Касациони суд стоји на гледишту у погледу употребе правних лекова по Зак. о штампи, сматрајући да се правни лекови имају изјављивати по одредбама Крив. суд. пост. (призив и ревизија) само са роком из чл. 90. Зак. о штампи, пошто је он тамо јасно предвиђен и утврђен. Основно питање је, од кога зависи читав комплекс других, па према томе и њихово решење, да ли ће правне установе Крив. суд. пост., ко.је су по својој природи општег правног карактера а које се као такве не искључују са поступком из Зак. о штампи, бити примењивани на штампарске кривице. Одмах да напоменемо, да ако се стане на гледиште, да се § 204. Крив. суд. пост. не може применити на подигнуту оптужницу по кривичним делима из Зак. о штампи, онда се консеквентно тумачен чл. 10. Зак. о увођ. у живот Крив. зак. и Крив. суд. пост., Кривични поступак као такав, не би могао примењивати у опште на кривице учињене по Зак. о штампи. Кривични судски поступак или има да буде примењиван у целости, разуме се у колико не колидира са Зак. о штампи, или никако. Узимати поједине партије поступка за правно важне а друге напротив не узимати, не може се ничим оправдати и то како с правног тако и са логичног гледишта. Јер ако поступак важи у погледу примене правних лекова, онда не видимо разлог, зашго он не би важио у питању приговора на оптужницу, кад он не долази у сукоб са одредбама поступка Зак. о штампи. Ако се и за моменат узме мишљење противника примене по овом спорном питању као једино исправно, онда се силом самог таквог гледишта намеће пнтање: по коме би се поступку за штампарске кривице имале обавити извиђајне односно истражне радње па и сам процес суђења, кад поступак Зак о штампи нема разрађено процесуално право. Стари је престао да важи а нови поступак не може, по томе мишљењу, да се примени. Закон о штампи нема сопствени погпун поступак, да би као такав био једино