Бранич
Страна 562
„Б Р А Н И Ч 1
Број 12
У новом парничном поступку, више него игде до сада, имају се —■ не само све околности и сви чињенични наводи, већ и све исправе — § 388 новог пар. поступка — које се за доказ подносе, па биле оне приватне или јавне, свестрано ценити, и то по званичној дужности. Деликатност позива извршне власти у толико се више појачава, али и поред свега тога, ако-како писац каже — будемо сузбијали злу вољу, ма одакле она долазила, и будемо правилно своју дужност схватили, добрих резултата ће бити свакако. Од добро схваћене дужности, и правилно примењених законских прописа, ваистину, много зависи, да ли ће се прибавити важност — дати пуна санкција — праву појединаца које је право он било зеконом, било суђењем прибавио, јер ако се томе праву, не прибави важност онда му је и то право илузорно. Но пошто се цео проблем и састоји у томе, да се, прибављајући важност праву једнога субјекта, носиоца тога права, не повреди право другог субјекта, — то је извршном органу и наметута дужност позкавања правних правила нарочито цивилног права, која нормирају како се неко право заснива, преиначује и гаси, а по на особ познавање извршног поступка. Према свему изложеном — по нашем мишљењу —■ у ставу III. § 466. г. с. п. државина — притежање — подразумета је као право, а не као факат, јер ако дужник одриче да је ствар његова, па означи правог сопственика у чије име ствар држи, а одмах доказе о томе пружи, а затим се и означени прави господар појави са тим неосцорним доказима, онда је то право, притежање, на страни означеног господара, али ако тај господар ствари, којега дужник као таквог покаже, одричући да је ствар његова — не успе поднеги пуноважне доказе, онда је притежање на страни дужника, при свем том што он одриче да је ствар његова. Држазина пак на страни појав. сопственика кад је ствар при њему нађена, макар као прост факат, претпоставља право својине, и не допушта противно доказивање код извршне власти, мимо тога факта, кад год тај појављени сопственик изјави да је ствар његова. У оба случаја има се штитити постојеће фактично стање, у првом случа^у у колико је оно доказано, у другом у колико је утврђен факат простог материјалног додира. На послетку да је ово наше гледиште тачно и исправно, цитираћемо и мишљење наших двају реномираних правника и уважених ирофесорм г.г. Др. Перића и Аранђеловића из њихове књиге о извршењу одлука, са предавања на правничком факултету од год. 1912. страна 158 под насловом: „Поједине од пописа изузете ствари и потраживања", а. које гласи: „И наш законик о поступку судском у грађ. парницама,