Бранич

Стран 108

„Б Р А Н И Ч"

Број 2

штету по томе основу, што Државни савет сматра, да је министру дато право да он по својој вољи одобрава или поништава одлуке Одбора за ратну штету. Ја се чудим како је Државни савет могао да конструише овакво једно мишљење и да се задржи само на једној јединој речи из целога прописа чл. 9 Правилника о исплати ратне штете, кад се зка, да законе треба разумно тумачити и да једну законску одредбу треба схватити у њеној целини, па истраживати штг се њоме хтело и шта је воља законодавчева, у вези са природом и са особинама онога правнога односа који је у питању. Гледиште Државнога савета доводи до тога немогућнога решења, да Министар фининансија има слободу да поништава законите одлуке Одбора за ратиу штету, а с друге стране да одобрава незаконате одлуке тога Одбора. Немогуће је објаснити, како је Државни савет могао претпоставити, да ће једна Народна скупштина дати министру овакво једно овлашћење које се граничи са правом самовољом. А још је теже замислити да је Народна Скупштина хтела одобрити министру, да он по своме нахођењу поништава законите и исправне одлуке Одбора за ратну штету, а да извршује оне одлуке које су скроз незаконите. Наше народне скупштине нису увек брижљиве при доношењу законских прописа, али је Државни савет ипак отишао сувише далеко са оваквом једном претпоставком, која је немогућа у једној правној земљи. Не може се замислити да би икоја Народна скупштина овакво једно право изречно дала министру, а ја сам напред навео, да је баш обратно жеља и намера Народне скупштине била, да се у опште искључи утицај Министров, па је тај утицај, ипак, примљен за онај случај где би Одбор за ратну штету повредио закон. У таквим случајевима морало би се дати право Министру финансија, да он задржи од извршења једну одлуку Одбора за ратну штету, али је министар дужан да образложи своје решење и да наведе оне законске прописе који су повређени и због којих он одлуку поништава. Како се онда ради о примени закона и о законским правима, у свима тим случајевима одлука Министрова, било да се тиче поништаја Одборске одлуке било њенога оснажења, подлежи расматрању Државног савета по тужби заинтересованих лица. О неком дискреционарном праву Министровом код питања законитости или незаконитости одлука, не може у опште бити речи, јер се дискреционарна власт даје Министру у сасвим другим случајевима, где се штите извесни јавни интереси и где дотични однос није у напред регулисан законом. Као што се види из овога излагања, решење Државнога савета од 2 јануара 1931 год. бр. 35401/30 не може се по закону одржати. Тим решењем Државни савет одбио је да додели правду једном лицу, које је поднело тужбу Држав-