Бранич

Страна 174

„Б Р А Н И Ч'

Број 3

Нарочито је интересантна критика наименовања врховног инспектора при Претседништву владе, који у име претседника Министарског савета и по његовим непосредним упуствима врши врховну инспекцију над свима гранама целокупне државне управе. Г. Др. Косшик каже, да колико се зна, слична установа не постоји нигде више и да се „она тешко може помирити са општим начелима уставним, а још теже са принципом да је министар врховни шеф свога надлештва". Даља излагања пишчева (стр. 44.—45.) о окружним инспекторима, контролним или надзорним органима, комесарима, делегатима, изасланицима и др., дају јасну слику о томе, шта све непотребно садржи наша администрација. Однос између централних и самоуправних власти нашао је одлична излагања на стр. 51.—56. О називу Банских управа, писац се изражава на следећи начин (стр. 57. нота под 1): „Банске управе се званично зову „Краљевске банске управе". То је једино надлештво код нас које у називу има придев „краљевски" ако се изузму посланства на страни која такођер употребљавају тај придев али без законског регулисања. У Аустроугарској међутим свако надлештво и свака установа државна носили су тај придев, па чак и установе државних предузећа са чисто комерцијалном подлогом {дуванска режија на пример). Тај је назив преостатак патриконијалне државе, кад се све државно и лично Краљево конфондирало и схватало као једно". Објашњење институције министра при Министарском савету може се једино схватити кроз пишчева излагања (стр. 63.). Одељак посвећен организационим појединостига садржи јасан и критички преглед целокупне државне власти код нас: од Краља, Министарског савета и свих министарстава, па до Банске управе, Управе града Београда, среских и градских начелстава и општина (стр. 121.—269.). Из ових излагања јасно се вици шта све садржи наша администрација, нарочито, многобројне и скупе чиновнике, на које се троши половина државног буџета. Види се даље све мноштво комисија, комитета, управних одбора и т. д., који престављају разне синекуре виших добро плаћених чиновника. Све би се то са мало добре воље могло упростити, па би државна администрација, боље функционисала, била мање бирократска и много мање коштала а појединци би од ње видели много веће користи. Не мање је значајан део посвећен државним службеницима (стр. 270.—356.). Ту је анализиран, савесно и исцрпно, чиновнички закон упоредо са уставним или другим односним законским одредбама. Једно суптилно питање, о правној природи службеничког односа, зналачки је објашњено на стр. 353.—356. Чиновнички закон од 1931. год. после дугог лутања задржао је се на принципу легалног статуса и јединству материје. Остала звања и положаји анализирани су критички и стручно. Писац овог дела истакао је се многобројним студијама и чланцима из области јавног права у најширем смислу, Ти радови довели су г. Др. Косшића на универзитетску катедру 1928. год. Тако му је дата прилика, да његов многогодишњи рад нађе израза у предавањима на научној основи, уз слободну критику многобројних институција административног права. Наклоњен слободоумним идејама, он је слободној критици подвргао све што је штетно по државу. Његово дело које приказујемо, јесте стручан — критички приказ онога што се по замисли пишчевој зове устројство управе. Начин на који је оно састављено омогућиће му успех, нарочито код оних који цене и науку и критику и начелан став. Што његово дело није тако благонаклоно примљено од стране шире јавности не треба г. Др. Косшића ништа да чуди, пошто јавност није научила, да јој се отворено и критичарски говори. Али они, који мисле као г. Др.Косшић, у праву су кад верују, дЈ се само на начин како је г. Др. Косшић своје дело саставио, може ова материја и мзучавати и знати, а кроз стручан и добронамеран критицизам добиће се престава о ономе шта у огромном комплексу питања која се називају адмииистративним правом, не ваља и како треба зло лечити. Др. Видан О. Благојевић адвокат.