Бранич

Страна 204

„Б Р А Н И Ч"

Број 4

њенице. Неоправдано обогаћење тужениково на штету тужиочеву треба утврдити и у спору, ако се овај води на основу § 902 срп. грађ. зак. Но за разлику од редовне грађанске тужбе — овде основ неоправданог обогаћења лежи већ у томе, што ималац менице ову тужбу подиже зато што је свој менични правни захтев изгубио услед прејудиције или застарелости. Те према томе, не мора нарочито доказивати неоправдано обогаћење као код редовне тужбе. Суштина пак обогаћења на штету имаоца менице је у односу који по самој законској претпоставци постоји између свих меничних учесника. Ако анализирамо меницу, овај ће нам појам одмах бити јасан. По данас већ опште примљеној теорији, меница је апстрактна обавеза. Њен издавалац, трасирајући меницу, јемчи сваком њеном законском притежаоцу, да ће сума на њој означена, бити исплаћена у року од стране лица опредељеног на самој исправи. Не изврши ли се пак исплата, он — трасант одговара за исплату. Трасант пак са своје стране по неком односу — независном од менице, који постоји између њега и трасата, вуче меницу на овога. Закон претпоставља, да је трасант овлашћен на овај поступак зато тито има покриће код трасата. — § 9 мен. з. Трасат кад прими меницу постаје главни менични дужник. То значи, да прима обавезу да плати менични дуг у првом и последњем степену. Штавише, ако меница не буде плаћена, ималац, макар то био и трасант, има право на основу менице на непосредну тужбу против акцеитанта за исплату. Исто тако, мада закон не тражи означење основа, због чега је меница постала, те је отуда данашња меница апстрактна обавеза — ипак у природи ствари лежи, да се као тачно узме, да је трасант издао меницу ремитенту зато, што је од њега примио извесну противредност. У накнаду за ову — он упућује ремитента на трасата да му овај изврши исплату по меници. Према реченом, трасант се може неоправдано обогатити на штету ремитента, ако је од овога примио одговарајућу вредност (у роби или новцу), издао му меницу а није снабдео трасата покрићем, нити је платио менични дуг, већ се користио прејудицијом или застарелошћу према повериоцу. Акцеитант се неоправдано обогатио у томе, што је примио покриће од трасанта а није платио менични дуг, већ се користио према повериоцу застарелошћу. У овоме оботаћењу трасанта или акцептанта лежи и штета за повериоца. Наиме, првобитни менични поверилац за дату вред ност трасанту добио је меницу, Али услед прејудиције или застарелости, он изгуби свој менично правни захтев. Због овога он трпи штету. Она се састоји, како смо напред казали у коришћењу акцептантовом односно трасантовом —