Бранич

•Број 5

„Б Р А Н И Ч 1

Страна 277

што сачињава правну страну пресуде, тада се не би изрицала пресуда на основу признања. У том случају поступак би и даље текао својим током и тужилац би, коначном пресудом, био одбијен од тужбеног тражења. Дакле, није довољно да имамо признања извесних чињеница, па да одмах, по предлогу, донесемо пресуду на основу признања, већ је, поред тога нужно, да признате чињенице могу служити као основа за примену прописа материјалног права. У противном ова пресуда се не може изрећи. Ако тужилац не би ставио предлог да се изрече пресуда на основу признања, тада би поступак текао даље и изрекла би се коначна пресуда, у којој би се признате чињенице, без икаквих других доказа и испитивања, узеле за доказане. Потпуно и делимично признање, које мора бити чисто и јасно, може бити подлогом за изрицање пресуде на основу признања. Квалификовано признање овде не би могло доћи у обзир, јер самим тим што је квалификовано оно није чисто и јасно, те би се исто имало оценити у коначној пресуди. Онај који чини признање треба да је, по материјалном праву, овлашћен да слободно располаже са правом на које се ово признање односи или да има потребна одобрења од власти, ако су иста у даном случају потребна. Поред тога признању треба да има места по материјалном и процесном праву, јер тамо где су та признања искључена (§ 114 гр. зак.), као и тамо где се чињенице морају испитивати по службеној дужности, — признању нема места па, према томе, ни пресуди на основу таквог признања. У коме стадијуму поступка може да се учини признање, па да се изрече пресуда на основу признања, то питање се у потпуности поклапа са истоветним питањем код пресуде на основу одрицања тужбеног захтева и све констатације учињене тамо вреде и овде. Такође, и питање ко доноси пресуду на основу признања, у потпуности се изједначује са истоветним питањем код пресуде на основу одрицања тужбеног захтева. (свршиће се).