Бранич

Страна 324

„Б Р А Н И Ч"

Број 6

намерни починилац за учии, који је настао над непредвиђеним објектом без његове воље. 19 ) Ако је Петар пуцајући на Павла случајно и без икакве своје намере погодио непознатог му пролазника Јанка, не може се рећи да је овај учин наступио по његовој намери, да овај резултат његове протуправне радње непосредно потиче из његове намере усмерене против ново надошлог објекта. Када је очевидно да починитељ овај и овако настали ре.зултат није желео, да је таказ резултат његове протуправности настао сасвим против његове намере, тада се не може рећи да је он такав резултат хтео и намеравао, да је против тог објекта долозно поступао. Насупрот тому јасно је да је овај починитељ код аберације поступао намерно само против првог објекта дотичне протуправности, али не и против другога, који је надошао стицајем случајних или других околности, које нису овисиле од воље овог починиоца тих деликата. Напрам другом, непредвиђено надошлом објекту ове протуправности починитељ је поступао нехотице, јер он није намеравао да то лице повреди или усмрти. Он је дакле према њему поступао само нехатно и само у том опсегу треба да и одговара. Више од тога иде против самих основних начела кривичног права. Погрешно је мишљење да је у овом погледу сасвим ирелевантна чињеница о идентитету објекта дотичне протуправности. Многи наиме траже да се и код аберације починитељ казни као долозни ради деликта, који је услед његове намерне радње настао непредвиђено на ново надошлом објекту. У том се правцу обично вели да законодавац није мислио на појединце него на целину. Истина је да законодавац заштитујући правна добра није могао мислити на поједина лица и заштићавати само њихова правна добра, већ их је морао генералисати. У позитивном дакле праву сваке земље нису предвиђени зресјез-ј него само ^епиз, врста заштићеног правног добра. Тако је н. пр. и код § 167 К. з., на који се у вези с тиме највише упире. 20 ) Према одредби

19 ) Тако Тома Живановнк, Доленц, затим Бар, Јанка и др. Јанка налази да се кривична одговорност ради умишљаја може односити само на уморство с обзиром на одредбу § 134 аустр. К. з.. који у погледу насталог учина не прави разлике да ли је усмрћење извршено на првобитном или којем другом објекту крив. дела. Иначе сматра такво схвагање крнв. одговорности аномалијом истичућп да је и у аустр. крив. праву ово само једини и изузетни случај (Оаз оз1ег. 81га{гесћ1). 20 ) Сасвим је друкчија одредба § 134 аустр. К. з., према којој је установљење кривичне одговорности сасвим споредно да ли је из намераваног дела усмрћења неког човека наступила смрт оног лица, према кому је првобитно била уперена протуправна радња или смрт ма кога другог човека. („>Ја појам злочина намерног усмрћења свеједно је да ли из дела, које је предузето према човеку у намери да га усмрти, произиђе смрт тога или ..кога другог човека"). Овдеје релевантна само манифестована антисоцијална