Бранич

Број 7—8

„БРАНИ Ч"

Страна 399-

Б — Побијање бесалатних и њима изједначених располагање. Код ових правних дела законодавац је много блажи према повериоцу, а строжији према учесницима дела које се побија. За њихово побијање, тражи се само фактичка штета која је њима произишла за повериоца. Утврђивање намере за оштећењем код ових послова се нарочито не тражи. Законодавац полази од гледишта, да дужник не може чинити бесплатна и њима подобна располагање на штету свога повериоца. Даље, чим је штета утврђена, лишава стечеиог права — остварене добити и корисника бесплатног правног дела. Сматра, да овај није ништа ни дао за прибављање дужникове ствари. Зато му одузима, чим се утврди да је то уступљење учињено на повериочеву штету. Као кад дете учини поклон своме другу — а мајка просто одузме од поклонопримца даровану ствар, остављајући оба учесника покуњена. Уништај оваквих располагања има се тражити за две године од њиховог постанка. У оваквој релативно краткој; застарелости захтева за побијање, лежи ипак извесна заштита учесника оваквих правних послова. 1 — Сва бесилатна дужникове расаолагање. Изузетак од овога, то јест, не могу се побијати она бесплатна располагање која се чине у циљу извршења какве законске дужности, На пример, давање издржавања својој жени; алимантација детету. Даље, не могу се нападати уобичајени пригодни. дарови или располагања у примерној висини, која су учи-

блиски својак дужников. Он је с обзиром на ово својство према дужнику,по самом закону осумњичен. На њему је да се брани да није знао нитије уопште могао знати за намеру оштећења онога са којим је закључио правни посао у питању. Да ли је овако гледиште оправдано? Изгледа донекле да јесте. Међутим, овим се очигледно врши напад на морално схватање људи. Свуда и увек се поштење и исправност претстављају а када је у питању брачни друг или рођак онда се претпоставља непоштење. Према овакој законској поставци испада, да постоје два морална схватања. Једно је опште — према целом свету, друштву, држави и околини а друго је према своме рођаку или брачном другу. По оном првом, сви врше своје радњ-е лојално. Ко тврди противно, нека докаже. По другом домаћем моралу, све што се ради, чини се само у корист куће, породице, фамилије па макар то било и противно^ општем моралу и закону. Ко тврди да ово није тачно, нека докаже. Ето, докле смо дошли! Али. живот нас учи да је у многим случајевима тако. Штити се поверилац, његово материјално добро па макар и на уштрб општих моралних схватања. Несумњиво је, да је у доста случајева ово законодавчево схватање тачно. Оправдано је да не треба несавесном дужнику дозволити да разним недопуштеним сретствима штети свога повериоца али е . приликом оцене сваког конкретног случаја, судија треба да буде врло опрезан када има да одлучи, да ли је или није блиски својак доказао, да није знао нити је могао знати за намеру оштећења свога рођака. Јер та вамера не мора увек да буде тако очигледна блиском својаку, како то по, закону изгледа, често пута баш зато, што су у питању рођаци где се поверење једно у другог просто натура родбинским везама.