Бранич

Страна 412

„Б Р А Н И Ч"

Број 7—8

Др. Јурај Кулаш адвокат — Београд. ПРИНЦИП КАУЗАЛИТЕТА У КРИВИЧНОМ ПРАВУ. Постављен на погрешну основицу принцип каузалитета природно је морао у кривичном праву остати нерешен. Безбројне теорије покушавале су да реше то питање, које свакако спада у најмаркантнија питања кривичнога права, али при томе решавању свака од тих теорија наилазила је на потешкоће, које није могла да преброди. Уосталом то је и сасма разумљиво. По филозофском појму узрочности сви су услови узроци и то је факат, који се није могао побити. А постоји и други факат, а то је тај, да се филозофски појам узрочности, онакав какав је, не може употребити у кривичном праву, јер је по њему појам узрока односно услова одвише широк, да би могао корисно послужити у кривичном праву. Није дакле преостало друго него га покушати сузити, а то се вршило на тај начин, да се између узрока бирало оне, који би са кривично правног гледишта били релевантни. Али одабирање узрока односно услова полазећи од њих самих није могло довести до жељеног циља, јер се међу узроцима односно условима, полазећи од њих самих, не може тај избор успешно извршити, а да се тиме не повреди и сам принцип каузалитега, како ћемо то видити доцније. Принцип каузалитета важи у целој васиони. Нема последице без узрока. Истина присталице индетерминизма кажу, да у духовноме свету тај принцип не важи, а као доказ за то наводе околност, да је духовни свет битно различан од материјалног и према томе за тај душевни свет и не мора важити принцип каузалитета, један принцип, који је карактеристичан само за појаве материјалнога света. Ми ћемо прећи преко овога питања душевнога и материјалнога света и њихових разлика, јер нас то овде ни не може интересовати и само успут можемо споменути, да се у кривичном праву пориче важност принципу каузалитета нарочито појавама воље. У нас је н. пр. Бранислав Петронијевић (О слободи воље, моралној и кривичној одговорности, стр. 54) пошао и даље, па налази, да се чак и у материјалном свету појављују случајеви, за које не важи принцип каузалитета. То би било н. пр. код т. зв. аксиоматичног става, рецимо да је свака ствар једнака самој себи. Нас то тврђење не може уверити у своју тачност. Да је ствар једнака самој себи по нашем мншљењу не лежи то у њој самој него у просторном схватању нашега ума. Кад не би било просторнога сватања онда ни сама материјална ствар не би била једнака самој себи, тако да само услед просторнога сватања нашега ума и пошто ми не можемо ствари да посматрамо